Vlada u Berlinu priprema nemačku verziju zelene karte po uzoru na Kanadu, jer ima milione otvorenih radnih mesta, a demografija je neumoljiva. Jednim okom se gleda i na radnu snagu sa Zapadnog Balkana.
Nemački ministar rada Hubertus Hajl izjavio je za nedeljno izdanje tabloida “Bild” da će Nemačka uvesti kartu šansi sa transparentnim sistemom bodovanja, kako bi ljudi, koji su potrebni toj zemlji, lakše došli.
Kvalifikovana radna snaga je na ceni u Nemačkoj
Takozvana karta šansi veoma podseća na američku ili kanadsku zelenu kartu. Tako nešto već odavno zazivaju posebno poslodavci u Nemačkoj.
Jer, zemlji nedostaje radne snage. Neumoljiva demografija kaže da će do 2035. biti sedam miliona manje ljudi na tržištu rada – ukoliko se doseljavanje osetno ne pojača.
Socijaldemokratski ministar Hajl kaže da je teško tražiti posao u Nemačkoj ukoliko niste fizički tu, pa bi da olakša i sam dolazak.
Kako sada stoje stvari, svako ko je u Nemačkoj završio školovanje – bilo kojeg stepena – taj će automatski dobijati kartu šansi.
Ako nije, onda mora da ispuni tri od četiri kriterijuma: obrazovanje (kvalifikacija) iz inostranstva, radno iskustvo od barem tri godine, znanje nemačkog ili raniji boravak u Nemačkoj, i to da je mlađi od 35 godina.
“Treba nam useljavanje. Iz godine u godinu bismo, u skladu sa potrebama, određivali kontingent koliko ljudi može da dobije kartu šansi kako bi jedno određeno vreme tražili posao ili praksu. Tokom tog perioda će morati finansijski sami da se staraju o sebi”, rekao je Hajl.
Karta šansi bi trebalo da olakša i sam dolazak u Nemačku, čak i bez radnog mesta – kako bi se to mesto potražilo.
Iako stvar još nije utanačena u Vladi kancelara Olafa Šolca, nema sumnje da će biti ove jeseni. Jer, sva tri koaliciona partnera – Socijaldemokrate, Zeleni i Liberali – zalažu se za olakšavanje useljavanja.
Pogled ka Balkanu
Relativno novi nemački zakon o doseljavanju omogućava rad svima koji nađu poslodavca – pod uslovom da su za nešto stručni. Mogu da budu računovođe ili šoferi, važno je da imaju neki papir.
Izuzetak je takozvano “zapadnobalkansko pravilo”, doneto u jeku izbegličke krize kada su se migrantima iz Sirije i daljeg istoka masovno pridruživali potražioci azila iz Srbije, Makedonije ili sa Kosova.
Tada je utanačeno da godišnje 25.000 ljudi iz zemalja Zapadnog Balkana može dobiti radne dozvole u Nemačkoj, čak i kad su u pitanju nekvalifikovani radnici.
No ovog leta ispostavilo da ni to nije dovoljno.
“U zemljama Zapadnog Balkana ima dosta radne snage koja bi radila u hotelima i restoranima u Nemačkoj”, zavapio je Gido Celik, šef udruženja ugostitelja i hotelijera Dehoga.
Toj branši je, posle brzog oporavka nakon ere lokdauna, odjednom zafalilo mnogo radne snage. Slično se desilo sa aerodromima i aviokompanijama koji su otpuštali ljude tokom perioda lokdauna. Ovo leto je zato u Nemačkoj bilo haotično za mnoge koji su hteli da odlete na odmor.
Doduše, pitanje je koliko još ima ljudi spremnih da pakuju kofere na isušenom Zapadnom Balkanu. To su ove godine dobro osetili u hrvatskom turizmu gde konobari i sobarice, umesto iz Srbije i BiH, sve češće dolaze iz Nepala i Filipina.
Useljavanjem protiv kataklizme
“Nikada pre u Nemačkoj nije bilo toliko upražnjenih radnih mesta kao danas. Manjak personala guši aerodrome, restorane ili bazene – a opet je tek sitnica u odnosu na ono što preti zemlji”, pisao je nedavno magazin “Špigel”.
Upražnjena mesta za medicinsko osoblje ostaju otvorena i po pola godine
Statistika pokazuje da je 1,74 miliona radnih mesta slobodno, mada ih je zapravo verovatno mnogo više.
Tako radno mesto u nezi starih lica ostaje upražnjeno u proseku 239 dana – dakle poslodavci po skoro osam meseci ne mogu da nađu negovatelja. Jedva da je bolje sa limarima, majstorima za grejanje i klima-uređaje gde se na novog zaposlenog čeka po 224 dana. U visokogradnji se radnik traži 221 dan u proseku, a kod medicinskih sestara, babica i sanitetlija prosek je 188 dana.
Sve to može odvesti horor-scenariju po nemačku ekonomiju u kojem bi do 2060. na jednog penzionera dolazilo tek 1,7 radnika. Ni danas taj odnos nije sjajan (2,7) što vodi relativno niskim penzijama.
Da bi se to izbeglo, stručnjaci računaju da Nemačkoj svake godine treba 400.000 doseljenika.
Zato je, kažu iz vladajuće koalicije, potrebna promena paradigme – to jest, da Nemačka sebe konačno proglasi „useljeničkom zemljom” poput Kanade. Tome se decenijama opirala Hrišćansko-demokratska unija, pa i tokom četiri kancelarska mandata Angele Merkel.
Koliku promenu to iziskuje lepo ilustruje jedan od predloga Liberala: oni traže da se u nemačke institucije koje rade sa građanima uvede engleski kao drugi jezik. Tako bi moglo biti da, dok gastarbajteri uče nemački, nemački službenici uče engleski .
