Sve češće se šakali viđaju nadomak gradova, a nije retkost da su ulazili i u dvorišta kuća. Njegovo širenje se karakteriše kao brza i snažna ekspanzija sa verovatno najvećom gustinom u Evropi. Treba li da se brinemo, koliko je šakal opasan i zašto prilazi gradovima za Jutarnji program objašnjava prof. dr Duško Ćirović, sa Biološkog fakulteta.
Šakal već više od decenije vrlo uspešno širi svoju teritoriju u Evropi. Kako navodi profesor dr Duško Ćirović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, svega nekoliko zemalja danas nema šakala na svojoj teritoriji, čak su prešli i polarni krug. Slična situacija je i u Srbiji.
„Poslednje tri decenije on širi svoje rasprostranjenje i povećava svoju brojnost. Tako da ga danas imamo na celoj teritoriji Srbije. Samo su gustine malo različite. U ovim nizijskim delovima to su visoke, među najvišim gustinama u Evropi, dok su u planinskim predelima te gustine daleko manje“, navodi profesor.
Nažalost, nemamo relevantne statističke podatke jer se ne beleže se sve opažene jedinke, ali eksperstka procena je da populacija šakala iznosi oko 30.000 i 40.000 na području Srbije, možda i više.
Prilagođavanje šakala promenama u prirodi
Očigledno da promene koje ljudi proizvode u prirodi, ovoj vrsti odgovaraju, tako da možda šakal krije neke odgovore o procesima koji se dešavaju u ekosistemima i biosferi u celini, napominje dr Ćirović.
„Mi menjamo staništa, transformišemo ih u urbane zone, transformišemo ih u poljoprivredno zemljište, gradimo turističke, sportske komplekse. Nekim organskim vrstama to ne odgovara. Oni traže nešto što bismo mi nazvali onako figurativno netaknutom prirodom. Ali opet postoje životinje koje mogu da se prilagode na čoveka. Mnoge životinje mogu vrlo lako da se prilagode na urbane uslove života. Kod nekih, recimo, imate dosta brojnije ili gušće populacije u gradovima nego što su to njihove prirodne populacije“, ističe profesor.
Šakal je jedna od takvih vrsta i verovatno je jedan od razloga zašto se toliko širi upravo to.
„Jedan od razloga zašto se on širi, hipoteza je u istraživanjima, je njegov oportunizam. Oportunizam u pogledu ishrane, jer ide u pravcu lako dostupne hrane, a to po pravilu u prirodi su antropogeni izvori hrane. To je jedan od razloga zašto se veruje da se šakal širi danas”, dodaje gost Jutarnjeg programa.
Smatra se da im pogoduju i klimatske promene, kao i odsustvo vuka koji mu nije konkurent, ali može da ih potisne sa svojih staništa.
Ishrana šakala
Šakal ima vrlo fleksibilnu socijalnu organizaciju. Može da živi sam, može u paru, a može da živi i u grupi koje mogu da broje i više od desetak jedinki. Život u grupi mu daje prednost jer lakše može da dođe do plena, što mu daje prednost u lovu u odnosu na životinje slične veličine, na primer lisice ili neke druge životinje.
„Šakal se hrani i divljim plenom, lovi plemenite vrste divljači, ali njegov glavni plen u stvari u prirodi su mišoliki glodari, i to sve pre svega glodari sa poljoprivrednih površina. Ali iznad svega najvažnija njegova hrana je animalni otpad koji danas u Srbiji, nažalost tako široko i u velikoj količini ostavljamo u prirodi“, ističe prof. Ćirović.
Pored toga, privučeni antropogenim izvorima hrane šakali prilaze sve bliže naseljima i povremeno upadaju u torove i činiti štete. Pre svega na mladuncima, ovcama, kozama itd.
Brojnost populacije šakala u Srbiji
Najtipičnija staništa za šakala su šumovite doline reka ili bilo kakvih drugih vodotoka koji imaju gustu vegetaciju oko sebe. Pre svega drvenastu ili žbunastu vegetaciju koja im daje dobar zaklon. Ako u dolini ima polja privrednih površina, blizina naselja, onda to daje dobru hranidbenu bazu za šakale.
„Telemetrijska istraživanja koja smo radili poslednjih nekoliko godina, govore da teritorije šakala mogu da budu od svega nekoliko kilometara pa do nekoliko desetina kvadratnih kilometara. Imamo šakale koji su odlazili sto kilometara daleko vazdušnom linijom od mesta gde smo ih mi uhvatili i markirali. I to dosta govori već o njihovoj fleksibilnosti u pogledu tipa staništa“, napominje biolog.
Ono što je zapaženo na osnovu istraživanje je da reproduktivne grupe imaju manju teritoriju, dok solitarne jedinke, posebno ako su u pitanju mužjaci, onda imaju mnogo veću teritoriju nego ženke i po pravilu mužjaci češće odlaze u disperzivno kretanje.
Markiranje šakala
Do sada su uglavnom markirani šakali na teritoriji opštine Surčina, a sada su biolozi u saradnji sa lovačkim društvom markirali šakale u okolini Donjeg Tovarnika u opštini Pećinci.
„Tamo je malo drugačije stanište i moram da priznam, nakon mesec dana praćenja, rezultati su dosta zanimljivi. Obrasci kretanja i korišćenje staništa su malo drugačiji, ali potrebno je još malo vremena pa da izvedemo neke preciznije zaključke i da damo neke bolje odgovore“, napominje profesor.
Ovo je sedamnaesti šakal koji je obeležen i čije kretanje se prati. Kako navodi profesor Ćirović od sledeće godine će se intenzivnije pratiti jer je istraživačka grupa Biološkog fakulteta koja se bavi karnivornim vrstama uključena u dva projekta, Prizme i Promisa dobijena od Ministarstva nauke.
U planu je da se sledeće godine markira još osam jedinki.
Rizici po ljude
Rizik od velike brojnosti populacije šakala je u prenosu bolesti, naglašava prof. dr Duško Ćirović. Ukoliko prilaze naseljima onda je mogućnost transmisije bolesti veća, a samim tim i rizik je veći.
„Šakal može da donose neke parazite i neke zarazne bolesti koje mogu da se prenesu na čoveka, a mogu da se prenesu na druge domaće životinje. U tom smislu, kao jedan prirodni rezervoar potencijalno može da bude veoma značajan i da poveća rizike od prenosa nekih od tih patogena na čoveka ili na domaće životinje”, kaže profesor na kraju gostovanja u Jutarnjem programu.
