Med iz košnica sa krovova Toronta

Nismo se okupili zbog magle i hladnog vremena, već su najavili da će stanarima besplatno deliti sveće, sapun i med iz košnica postavljenih na neke zgrade u gradu.

Posle prvog dela Dnevnika matorca iz Kingston ulice u Torontu, od ostalih matoraca sa devetog sprata dobio sam pohvale ali su želeli da ovog puta bude više priča o njima.

Naravno i supruga se u sve to umešala… Jedino što mi je palo na pamet da nasumice otvorim stranice dnevnika pa šta bude. U stvari morao sam da ubacim suprugu bez obzira na sve.

Ponedeljak, 3. maj

Podne je. Odnekud je samo desetak stepeni uspelo da se probije kroz gustu maglu. Onaj ko je imao The Weather Network aplikaciju na svom telefonu dobio je upozorenje o nailasku hladnog talasa preko Mičigen jezera.

Dok smo mi matorci sa devetog sprata zauzimali sve četiri fotelje, Pol se vozikao svojim invalidskim skuterom po lobiju. Nismo se okupili zbog magle i hladnog vremena. Kompanija je najavila da će se stanarima besplatno deliti sveće, sapun i teglice meda. Sve napravljeno zahvaljujući gradskoj akciji zelenih da se košnice urbanih pčela postave na krovove nekih zgrada u gradu.

Marčelu su dva puta ujedale pčele i sigurno će u nekoj od teglica biti med sa njenim matičnim ćelijama. Pol kaže da bi to bio eliksir mladosti za nas matorce. Da je neko obratio pažnju, bio bi iznenađen količinom optimizma koja je isijavala na našim licima. Uprkos magli.

Sreda, 26. maj

Sredom je od 6 do 9 besplatan ulaz u AGO, Art galeriju Ontario. Iako imamo godišnju članarinu, lepo je kada se s vremena na vreme otvore kapije a da se ponovo ne dreši kesa.

Supruga i ja smo se doterali. Ona insistira da imamo bar neki plavi detaljčić na sebi. Recimo haljinu, torbicu i cipele. Možda još i plavi okvir naočara.

– Šta mislim o tome?

– Da, bićeš fancy, sa  tom zbirkom detaljčića.

Ja sam nabacio tamno plavi somotski sako. Jedino sam to imao kao detalj.

– Stavi i onu moju plavu maramu na glavu. Hoću da uz sebe imam nekog ko izgleda boemski. Zar nisi pisac? Ufuraćemo se u Pikasovu plavu fazu. Kao plavičasta maglina. Nad – blue roofs of Paris. Zar nije božanstveno?

Radujem se što ću videti sliku Women Drinking Quarantine Blues. Podseća me na neke moje izlaske u noćne barove. Preciznije, na dve dame koje sam poznavao a moja supruga nije.

Ali umesto toga, izrekoh da jedva čekam da vidim Doru Mar sa mačkom. Supruga kaže da Dora Mar sa mačkom nije Pikasova plava faza. Ne mogu da se merim sa istoričarima umetnosti.

Posle smo, držeći se za ruke, sišli u The Norma Ridley Members’ Lounge. Na high-tea. To nije zanemarljiv deo izložbe. Nimalo jeftin. I Pikaso bi bio zadovoljan sa nama. Nismo promašili temu.

Petak, 11. Juni

U celoj zgradi jednom mesečno se testira požarni alarm. Uglavnom se završi oko ručka, a sada je tri ujutro. Čujem opet alarm, budim suprugu. Hajde spavaj, kaže ljutito. Nekome je samo izgorela šerpa.

Kakva šerpa? Ko kuva u ovo doba noći?- kažem više za sebe.

Ipak, silazim stepeništem u lobi da proverim situaciju. Ispred ulaza je već desetak stanara u pidžamama.

Retko da imam priliku da na jednom mestu vidim na okupu toliku količinu stanara. Sede na klupama. Puše. Kao da su izašli na desetominutnu pauzu za pušenje. U holu je samo Fredi i par vatrogasaca.

A onda se pojavljuje i Marčela. Našminkana. Sa cary-on koferom. Ispituje vatrogasca. Pita i Fredija zar je moguće da nema u stanu važnih stvari koje bi u ovakvim situacijama sačuvao. Kaže da ima, ali ih nije spakovao. Marčela ga pita da li bi želeo da mu pomogne da ih spakuje. Fredi klima glavom. Odlaze iz lobija.

Vatrogasac mi kaže da ako hoću mogu da se vratim u krevet. U kuhinji stana 103 je bio požar. Šteta nije velika, izgorela šerpa i neke krpe. Sada je sve u redu. Možete slobodno koristi i lift.

Stanari ispred ulaza su i dalje tamo. Samo su zapalili još po jednu cigaretu.

U tom stanu živi Toni. Toni se tek vratio sa posla. Oko jedan. Sipao je vodu u šerpu da skuva čaj. Onda se istuširao i legao. Toni, kada se istušira i legne – brzo zaspi. I ima neverovatno čvrst san posle tuširanja. A neko sa takvim snom ne razmišlja kakva se drama dešava sa šerpom na šporetu za to vreme.

Sada ni ja nisam mogao da zaspim. Razmišljam o našem šporetu. Nov je, zadnja reč tehnike, ima wi-fi, za smart home. Može da se uključi preko interneta. Ali to ne znači da bilo ko ne može da došeta i upali ringlu i bez interneta? Svašta se noću dešava, pogotovo u noći punog meseca.

Statistika je pokazala da se tada udvostruči broj onih koji hodaju u snu.

Ustao sam i otišao u kuhinju da proverim. Samo je žmirkao digitalni sat. Supruga je prekinula hrkanje da bi me pitala, imam li nameru da se već jednom smirim i spavam. Bio sam žedan, pravdam se.

U stvari isključio sam internet. Svakako sada nije od koristi, ne pomaže mirnim snovima.

Subota, 12. juni

Kada bi Megi poželela da se druži sa gospođom Valerijom De Leon, sve što bi bilo potrebno je da pređe peške s jednog na drugi kraj hodnika. Megi obožava da spava do podne, a gospođa Valerija to vreme već uveliko provodi na terasi. Iznese tacnu sa doručkom. Čak i da je na njoj samo jedno tvrdo kuvano jaje, gospođa Valerija bi samo tom poslu posvetila taj deo dana. Radna navika. Nikada nije započinjala drugi posao a da se prvog nije otarasila. Mogao si da kucaš na njena vrata, ona ne bi prekidala ono čime bi bila zaokupljena u tom trenutku.

Megi je radila slično. Nije prekidala njeno spavanje.

Obe su držale do sebe što se fizičkog izgleda tiče. Prikladno obučene, prikladna šminka i prikladna frizura.

Jedino su se razlikovale u njihovom tumačenju prikladnosti. Gospođa Valerija u stvari se uopšte nije šminkala. Zato je Megino lice izgledalo kao da je na njemu ima šminke dovoljno da prekriju njeno i lice gospođe Valerije. Njena kosa je seda a kod Megi u boji šargarepe.

Što je za gospođu Valeriju bilo nisko, za Megi je bilo visoko. U svakom slučaju živopisan je njihov ulazak u taksi do El Catrin Destilery, restorana. Mogu da zamislim raskoš na tanjirima, kod tog džentlmena koga na španskom zovu El catrin.

Starost ne donosi samo godine. Ima u njima nešto sakriveno što je vredno istražiti. Prosejati. Operisati kataraktu starosti. Nekada primeniti njeno blagotvorno ignorisanje. Ofarbano bojom šargarepe.

Ako bih da citiram sebe:Tu si gde si iako nisi! Zvuči ludo, a? Meni je super! I ima tu i neke logike.

Zar se nešto drugo očekuje od logičnog matorca?