Marko Somborac: Karikatura je oruđe kojim se prenose poruke

• Vaši stripovi često osvetljavaju društvene nepravde i političke apsurde. Da li mislite da umetnost, konkretno karikatura, može da ima realan uticaj na promene u društvu?

Svedoci smo da često neka karikatura odjekne svojom porukom – ili šokira neku društvenu grupu ili iznervira moćnike – svakako, ima realan uticaj. Iako nisam siguran da sama može da dovede do promene, ta jednostavnost izraza i prenošenja poruka ima svoju snagu, više puta viđenu i dokazanu. Neke toliko odjeknu da im napadaju redakcije, izložbe, ili se, u strahu od prevelikog odjekivanja, cenzurišu.

• Koliko je važno da umetnici koriste svoj rad kao sredstvo za izražavanje društvene kritike? Da li osećate odgovornost prema publici u tom smislu?

Karikaturista prvo treba da oseća odgovornost prema istini i kvalitetu svoga rada i poruke. Ako to postigne, iz toga će proisteći i da se zadovoljila i ta društvena potreba u vezi s kritikom i odgovornošću. U svakom slučaju, ne preporučujem da se započne dan mislima o „grandioznosti svoga poziva”, ionako imamo dovoljno pritiska da uradimo svoj posao kvalitetno, da se ne postidimo ni pred sobom ni pred svojim uzorima zbog kojih smo se i odlučili na ovaj posao.

Marko Somborac, karikaturista i crtač stripova

• U jednom intervjuu ste rekli da su političari često smešniji od karikature. Kako balansirate između satire i ozbiljne kritike u svom radu?

Kada govorimo o političarima i njihovim postupcima, više puta su humoristi zaključivali da nam se bliži kraj i da ćemo završiti kao stari zanati u nekom muzeju, jer teško se izboriti i smisliti nešto bizarnije od toga šta nam oni svakodnevno rade. Vesti tipa „Boljševički plenumaš udario bokserom policajca” ili „Predsednik USA dobija na poklon avion od Katara, koji posle mandata ostaje lično njemu” stvari su koje se ne bih usuđivao da smislim, jer bi delovale kao neverovatne, a opet – svaki dan ih živimo. Balansa između satire i kritike mislim da i ne mora da bude, meni je to sve oruđe s ciljem prenošenja poruke, koja, u idealnom slučaju, treba da bude oštra, ali na zabavan način.

• Da li ste ikada doživeli pritiske ili cenzuru zbog svojih karikatura? Kako se nosite sa potencijalnim posledicama izražavanja kritičkih stavova kroz umetnost?

Ako ne računamo – a svakako računamo – napad na izložbu u Zemunu, koji nije bio direktno povezan s mojim svakodnevnim poslom, već je više predstavljao hajku zasnovanu na namernom nerazumevanju nekih starijih crnohumornih radova strip-grupe čiji sam bio član, mogu reći da sam, kada je reč o mom osnovnom i trenutnom poslu političkog karikaturiste, uglavnom zadovoljan. Ipak, ono što se dešava u medijskoj sferi ni meni ne može biti strano. Protiv posledica se možete boriti na više načina: argumentima, raspravom, odlaskom, pažljivim izborom medija...

• Koliko je, po vašem mišljenju, važna sloboda izražavanja u umetnosti za zdravlje jednog društva?

Svako zna, kada mu je nešto tako osnovno zabranjeno, koliko se oseća sputano. Ako se tako i jedinka oseća, kako li će tek da se oseća celo društvo! Ta sloboda je temelj svega ostalog.

• Kada svojim stripom „uperite prst” u nečije ponašanje ili odluku, da li i koliko razmišljate o ličnoj odgovornosti pre nego što objavite nešto što znate da će izazvati reakciju?

Ako sam ja siguran u to što sam poručio, onda sam, valjda, ispunio sve što se tiče lične odgovornosti. Ako je sve tačno i na mestu, onda ne bi trebalo ni potencijalna reakcija da zasmeta.

• Kakvu poruku biste želeli da vaša publika ponese nakon čitanja vaših stripova? Da li je cilj samo zabava ili i podsticanje na razmišljanje i akciju?

Neka kombinacija svega toga, recimo da je to prozivanje i ismejavanje moćnika za stvari koje su u javnom interesu i za koje bi trebalo da svima nama odgovaraju.