Kroz glavu mi proleteše majkine riječi koje mi je ispričala kada je bila kod mene u Torontu: „Onaj dan kad si otišao za Kanadu bio mi je najteži u životu”
(Пиксабеј)
Nizak panj i ravno zarezan, gotovo pola metra u prečniku, bijelio se iz svježe pokošene trave. Bilo je očigledno da je stablo bilo skoro odsečeno, međutim bilo je čudno da nije bilo drugih znakova sječe. Nije bilo grana, iverja pa čak ni piljevine.
Otac je ustao rano i već vidio šta se desilo. Prilazeći iz pravca vodenice samo reče,„sigurno neko za držalice”. Zašto baš moju lipu i zašto u ovo vrijeme kad drveća za držalice možeš naći na svakom koraku, a posebno što lipovo drvo nije dobro za tu namjenu, pomislih u sebi.
„Sigurno neko ko je znao za nju,” nastavi otac.
„Bezbeli, nije neko došao iz devetog sela”, dodade majka ljutito, ciljajući da je to toliko bar jasno.
„Vala mi je za divno čudo, šta im bi te ovako uredno očistiše iza sebe,” opet će otac.
Neposredno pošto je kupio kuću u Torontu lipu je zasadio u svom dvorištu i Nemac Hans Ganter. Mnogo godina docnije dok mi je pokazivao dvorište kuće koju sam upravo bio kupio od njega, zastao je pored lipe.
Gestom i tonom koji su pokazivali poseban značaj reče: „Jedno vrijeme sam bio zabrinut da će se osušiti, pošto su je bili oštetili trimerima koseći travnjak. Otela se.”
Lako je bilo zaključiti da je lipa imala poseban značaj za njega i da joj je poklanjao posebnu pažnju. Kao da mi je između redova htio reći – pazi je.
Sa istom brigom oko nje nastavio sam i ja. U doba suše zalivao sam je, u rano proleće gnojeći travnjak uvijek sam bio izdašniji oko njenog stabla. Brižljivo i precizno sam potkresivao i doterivao njenu krošnju.
Lipa je rasla, širila grane, cvjetala i mirisala.
U ljeto smo brali, a zimi kuvali njen čaj. Miris čaja u dugim i tmurnim zimskim danima unosio je radost i toplinu ljeta u kuću. Djeca su sa svojim društvom provodila sate pentrajući se i igrajući u njenoj krošnji.
Od milošte su joj dali ime Antoni. Ptice su pravile gnijezda, rakuni noću vodili borbu na njenim granama. Sakupljali smo se i veselili u njenom hladu.
Ležao bih na travi naslanjajući glavu na njeno stablo, i mislima se vraćao u vrijeme kada sam kao malo čobanče ležao ispod slične lipe u rodnom kraju i maštao o velikom, dalekom i tajanstvenom svijetu daleko iza planinskih vrhova moga malog sela.
Razmišljao sam o tome kako život napravi cio krug pa ja sa mjesta iz dječije mašte sada maštam o mom djetinjstvu i mom rodnom selu.
Otac se nakašlja, pogleda u mene pa naokolo da bude siguran da ga niko ne sluša, pa reče: „Niko nije drugi, nju odsjekao n’o majka ti”.
Ovo me podsjeti na ranije stečeni utisak, da se majka nikad nije pomirila s mojim odlaskom. Kroz glavu mi proleteše majkine riječi koje mi je ispričala kada je bila kod mene u Torontu; „Onaj dan kad si otišao za Kanadu bio mi je najteži u životu. Cijeli taj dan sam proplakala i nijesam se smirila.
Znala je Radojka Miloševa, Bog joj pomogao, da mi je teško. Došla je da me vidi i bila sa mnom do noći.
Pričala sa mnom, tješila, pomagala u kući i oko stoke. Nikad joj neću zaboraviti ono njeno dobro”.
Ubrzo mi sinu druga misao. Čempres, šta je sa čempresom? Je li i on posječen kao lipa, proleće mi kroz glavu. Mladica čempresa koju sam istrgao iz kanadske šume, nije bila duža od 20 centimetara kada sam je donio u zavičaj i posadio pored kuće. Izrasla je u moćno i prelijepo drvo.
Žurnog koraka uputih se da vidim, ali me u istom trenutku probudi budilnik.
Drago Đačić
