U Newfoundlandu i Labradoru ima najviše ljudi koji su veoma zadovoljni svojim životom, a najmanje je zadovoljno stanovništvo Britanske Kolumbije, prema najnovim podacima kanadske državne statističke agencije.
U izveštaju, objavljenom u četvrtak, utvrđeno je da 61,7 posto ljudi u Newfoundlandu i Labradoru je veoma zadovoljno svojim životom, dok 46,5 posto ljudi u Britanskoj Kolumbiji se smatraju zadovoljni životom.
Ali nemojte još pakovati kofere za istočnu obalu. „Nisu važne geografske koordinate, već šta je tamo“, rekao je istraživač sreće sa Univerziteta Britanske Kolumbije, dr. John Helliwell.
Helliwell kaže da je za faktor sreće, broj jedan društvena povezanost i osećaj da vam drugi ljudi „čuvaju leđa“. On to opisuje kao “onaj smisao u kojem kada ste u problemu, to su svi oni ljudi koji bi vam pomogli kada padnete i spotaknete se.” Nedavni podaci kanadske statistike identifikuju šest faktora koji doprinose kvalitetu života pojedinca, od kojih se polovina direktno odnosi na društvenu povezanost: zadovoljstvo životom, osećaj smisla i svrhe, pogled na budućnost, usamljenost, imati na koga računati i pripadnost lokalnoj zajednici.
Više ljudi u Newfoundlandu reklo je da smatraju da njihovi postupci imaju smisao i svrhu (66,1 posto) nego u bilo kojoj drugoj provinciji. Nešto manje od 55 posto u BC smatra da su njihovi postupci smisleni.
Ontario je poneo titulu najusamljenije provincije, sa 15 odsto ljudi koji su rekli da su se uvek ili često osećaju usamljeno, dok je 59 odsto u Njufaundlendu reklo da se retko ili nikad ne osećaju usamljeno. Ostrvo Price Edward i Saskačevan imali su najveći procenat ljudi koji su rekli da osećaju jak osećaj pripadnosti lokalnoj zajednici, i 54 odsto.
Širom Kanade, više ljudi koji žive u ruralnim područjima ocenilo je svoj osećaj svrhe (65 posto) i zadovoljstvo životom (57,6 posto) visokim u poređenju sa ljudima koji žive u gradovima (57,5 posto, odnosno 50,6 posto). Ljudi u ruralnim područjima takođe su se osećali manje usamljenima i uopšteno su osećali vrlo jak osećaj pripadnosti svojoj lokalnoj zajednici.
Ovo je potkrepljeno istraživanjem sreće. Jedna studija je otkrila, čak i među najsretnijim ljudima koji žive u urbanim centrima, niže stope povezanosti i osećaja pripadnosti od onih u najmanje sretnim ruralnim zajednicama.
Osećaj povezanosti se može pronaći u manjim zajednicama, kaže Helliwell, što je prirodno. To je delom zbog ponavljanja — redovnog viđanja i verovanja istim ljudima. On kaže da poverenje i bliskost u ruralnim zajednicama znače da ljudi „rade zajedno kako bi pomogli u izgradnji boljih života“, i kaže, „da se to automatski dešava u manjim zajednicama. Potrebno je više rada u urbanim sredinama.”
Helliwell kaže da odgovor na postizanje nivoa sreće i zadovoljstva u ruralnim ili manje naseljenim mestima kao što je Newfoundland nije bežanje u ruralne zajednice. “Moramo učiniti gradove nešto više poput ruralnih područja. To znači ulaganje mnogo više vremena i dobre volje u ono što se dešava u našem komšiluku.”
