Kuda vodi rat protiv Irana – brza tranzicija, preživljavanje ili potpuni haos

Američki i izraelski zvaničnici na početku rata govorili su da je cilj napada na Iran da se nanese maksimalna šteta stubovima moći Islamske Republike – nuklearnom i raketnom programu, kao i Revolucionarnoj gardi.

Konačni cilj, bar kako ga je u početku i više puta formulisao američki predsednik Donald Tramp, a i dalje ga zastupa izraelski premijer Benjamin Netanjahu, jeste da se otvori put “narodnom ustanku” koji bi “zbacio klerikalni iranski režim”.

Tramp je napad predstavio kao jedinstvenu priliku za narod Irana da “povrati svoju vladu”. Promena režima, međutim, više liči na težnju nego na razrađen plan, što ostavlja mnogo prostora za slučajnosti i druge nepredvidive faktore.

Brza tranzicija

Tranzicija vlasti u Iranu posle brze pobede predstavlja idealan ishod za američke i izraelske lidere koji su pokrenuli iznenadni napad u subotu. U tom scenariju, iranske snage i Revolucionarna garda položili bi oružje, kako je Tramp i zahtevao, dok bi se različite opozicione frakcije ujedinile i dogovorile o formiranju privremene vlade.

Dok bi se pripremali izbori, privremena vlada bi predala ono što je preostalo od navodnog iranskog nuklearnog programa Sjedinjenim Američkim Državama, dok bi se istovremeno odrekla raketa dugog dometa. Takođe bi američkim naftnim kompanijama omogućila dominantan pristup iranskom energetskom tržištu.

Iranci oplakuju Alija Hamneija

Analitičari, međutim, smatraju da je ovaj scenario najmanje verovatan. Istorija pokazuje da kada diktature padaju, često se zamenjuju novim autoritarnim režimima. Kada do tranzicije dođe nasiljem, šanse za demokratski ishod još su manje, a kada se promena vlasti svede na bombe bačene sa visine od 15.000 metara, verovatnoća je zanemarljiva.

Malo je verovatno i da bi Revolucionarna garda položila oružje pred neprijateljski nastrojenim stanovništvom ili novom vladom, znajući da bi njeni pripadnici posle toliko godina dominacije u najboljem slučaju mogli samo da se nadaju preživljavanju. Svaku novu sekularnu privremenu vladu najverovatnije bi na okupu držao nacionalizam.

Efekat “Maduro”

U američkom napadu na Karakas početkom januara, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro kidnapovan je i odveden u američki zatvor za svega nekoliko sati, dok su strukture Madurove vlasti brzo postigle aranžman sa Vašingtonom. Režim je ostao na vlasti, ali su SAD dobile veliki udeo u naftnom sektoru.

Sličan ishod posle subotnjeg ubistva ajatolaha Alija Hamneija verovatno bi bio više nego prihvatljiv za Trampa, koji je izjavio da je spreman da razgovara sa naslednicima vrhovnog vođe unutar režima. Da bi se takav scenario ostvario u Iranu, bilo bi potrebno da se izabere relativno umeren Hamneijev naslednik.

Teheran pod bombama 1. marta

Posle pregovora, novo rukovodstvo bi pristalo na ustupke, odustalo od iranskog nuklearnog programa i prihvatilo stroga ograničenja u pogledu proizvodnje raketa. Istovremeno, nova vlast bi odobrila koncesije američkim kompanijama za eksploataciju nafte i gasa. U zamenu za kapitulaciju pred američkim i izraelskim zahtevima, režimu bi bilo omogućeno da opstane.

Ovo je drugi scenario koji bi mogao da dovede do relativno brzog okončanja rata, ali je malo verovatno da bi novi lider mogao da dođe na vlast sa obećanjem potpune kapitulacije. U tom slučaju, SAD bi povukle svoje snage, ostavljajući Izraelu ulogu izvršioca sporazuma, sa slobodom da ponovo bombarduje Iran ako proceni da je nova vlada prekršila svoje obaveze.

Preživljavanje

Treći scenario predviđa situaciju u kojoj bi režim preživoo rat. U toj verziji, preživeli nosioci vojne i političke vlasti bi se pokušali da izdrže sve naredne napade, ispaljujući rakete i dronove kad god mogu. Novi vrhovni vođa mogao bi biti izabran po uzoru na Hamneija, ili bi na tu poziciju mogao da dođe politički “slab” lider, kojim bi Revolucionarna garda lako upravljala.

Preostalo rukovodstvo režima moglo bi da bude ohrabreno Trampovim izjavama da bi kampanja mogla trajati svega četiri nedelje, ali i obeshrabreno izveštajem lista Politiko u kojem se navodi da se američka vojska priprema za rat koji će trajati najmanje 100 dana.

Mnogi analitičari upravo ovaj scenario smatraju jednim od najverovatnijih. Međutim, eventualni nuklearni program bi u ovakvoj situaciji mogao da se sakrije još dublje i udaljenije od inspektora Međunarodne agencije za atomsku energiju. Hamneijev verski dekret kojim se zabranjuje proizvodnja nuklearnog oružja bio bi napušten, a započela bi trka da se napravi “bomba u podrumu”.

Posle ponovljenih napada, lideri koji bi ostali na vlasti mogli bi da zaključe kako je nuklearna bomba jedina garancija opstanka režima. Opozicija bi bila gušena sve brutalnije, dok bi preživeli režim sve više bio izolovan. Napadi Irana na zemlje Zaliva indikacija su u tom smeru.

Model “Libija”

Poslednji scenario podrazumeva potpuni haos. U tom slučaju, iranske vlasti bi postepeno bile iscrpljene u bombardovanju tokom narednih nedelja i meseci. SAD i Izrael bi prema ovoj verziji bili odlučni da Islamska republika ne o(p)stane na nogama. Ovo podrazumeva “oslobađanje naroda” u trenutku kada se proceni da je Revolucionarna garda dovoljno slaba.

Takođe, separatistički pokreti među iranskim manjinama počeli bi da unose oružje preko granica koje bi ostale otvorene nakon američko-izraelskih udara na granične položaje. Azeri su najbrojnija manjina u zemlji, ali su Kurdi, koji čine između pet i deset odsto stanovništva, istorijski bili najorganizovaniji i najborbeniji.

Sudbina Revolucionarne garde ključna stavka

Ove grupe imaju baze u regionalnoj kurdskoj vlasti u severnom Iraku. Postoji i niz manjih separatističkih grupa koje već dugo vode oružanu borbu protiv režima u provinciji Sistan i Beludžistan na jugoistoku zemlje. Kako bi se u posleratnom Iranu nestabilnost širila duž etničkih linija, susedne države bi tu slabost mogle da iskoriste.

U samom centru zemlje, došlo bi do sukoba pristalica monarhista i drugih opozicionih grupama koje su decenijama pružale otpor režimu i ne bi želele da odustanu od sopstvene vizije budućnosti Irana.