Teško da su bilo koji prethodni američki izbori imali toliko momenata koji bi se mogli opisati kao “transfer blama” ili “krindž”, kako vole da kažu mlađe generacije. Tome je doprinela i radikalizovana onlajn zajednica koja je na društvenim mrežama vodila histerične kulturne ratove mimovima i dip fejk klipovima koji su samo dodatno raspalili plamenove mržnje i podela
Rijaliti je došao do svog kraja. Amerika će u noći između utorka i srede izabrati svog novog predsednika, uglavnom simboličnu, protokolarnu figuru koju zapadna štampa voli da, bez bilo kakvog ironičnog otklona, naziva “liderom slobodnog sveta”. Kakva sloboda, takav i lider, odgovorili bi verovatno horski pripadnici onog višestruko brojnijeg dela planete koji ne pripadaju tom ekskluzivnom, samoproglašenom klubu slobodnih i naprednih liberalnih demokratija.
Kao i svi rijaliti programi na medijskoj sceni, izbor američkog predsednika ovog puta bio je prilagođen opadajućim mentalnim kapacitetima novih ajfon generacija da duže vreme drže fokus i pažnju na samo jednoj temi. Događaji su se smenjivali munjevitom brzinom, obrti su bili senzacionalni i neočekivani, a osnovna radnja je imala sasvim dovoljno začina u vidu različitih jeftinih uzbuđenja i bizarnosti da zadovolji i najprobirljiviji ukus ljubitelja ove vrste televizijske zabave.
Od atentata u televizijskom prenosu uživo i upornih nastojanja da se jedan od kandidata krivičnim porno procesom izbaci iz trke, preko njegovog dementnog protivkandidata, sasvim slučajno i aktuelnog predsednika SAD, koji se pred očima čitave nacije kognitivno raspada usred predsedničke debate i biva ekspresno zamenjen izuzetno nepopularnom ženom koja ne može da prestane da se cereka, iako je prethodno dobio glasove većine delegata svoje partije, do ključnih tema kampanje koji se vrte oko migranata iz Haitija koji navodno jedu pse i mačke u gradiću Springfildu u Ohaju (sasvim slučajno ime mitskog grada u kome se odvija radnja animirane serije Simpsonovi koja ima zadivljujuću sposobnost da predvidi buduće događaje).
John Moore / Getty
Ono nad čime je pre četiri decenije lamentirao Nil Postman, znameniti politikolog i teoretičar medija sa njujorškog univerziteta, u svojoj knjizi “Zabavljajmo se do smrti”, a to je da je onog trenutka kada je u javnom životu televizijska slika zamenila štampanu reč postalo daleko važnije kakvu predsednički kandidat ima frizuru nego kakva mu je politika, dobilo je svoj konačni, groteskni izraz u eri društvenih mreža i stalnog 24-časovnog informativnog društva spektakla koje svaku vest, pa čak i one najozbiljnije i najosetljivije, prilagođava tabloidnom mentalitetu zombiranog krda.
Teško da su bilo koji prethodni američki izbori imali toliko momenata koji bi se mogli opisati kao “transfer blama” ili “krindž”, kako vole da kažu mlađe generacije. Tome je doprinela i radikalizovana onlajn zajednica koja je na društvenim mrežama vodila histerične kulturne ratove mimovima i dip fejk klipovima koji su samo dodatno raspalili plamenove mržnje i podela.
Iako su mnogi dobro obavešteni i prekaljeni analitičari najavljivali tzv. “oktobarsko iznenađenje”, odnosno neki krupan i neočekivan događaj koji se zadesi u poslednjem mesecu kampanje i koji drastično utiče na rezultat izbora, čini se da ovoga puta toga nije bilo, osim ako ne računamo Bajdenovu nedavnu izjavu kojom Trampove glasače, dakle skoro pola Amerike, naziva “smećem”. Ta izjava, slična onoj koju je dala Hilari Klinton 2016. o hrpi bednika, toliko je loše odjeknula da su iz Kamaline kampanje morali ekspresno da se distanciraju od izlapelog Bajdena.
Ništa bolje nisu primljene ni otvoreno rasističke poruke sa Trampovog poslednjeg mitinga u Njujorku na kome je mladi komičar Toni Hinčklif vređao Latinoamerkance i poredio Portoriko sa ostrvom smeća koje pluta okeanom. Taj Trampov njujorški miting, na kome je jedna od glavnih zvezda bio legendarni američki rvač Hulk Hogan, koji je, usled poodmaklih godina, teškom mukom pocepao svoju majicu na način na koji je to činio dok je žario i palio ringom tokom osamdesetih, po svojoj atmosferi i dramaturgiji savršeno je ilustrovao tezu da između američke politike i profesionalnog rvanja nema neke prevelike razlike.
Anna Moneymaker / Getty
To je fina metafora koja je veoma privlačna za one sve brojnije među nama koji veruju da su izbori zapravo samo šarena laža i predstava za plebs, dok se prave odluke o državnoj politici i raspodeli moći donose u nekim nama nedostupnim, zakulisnim krugovima za koje većina ljudi uopšte ne zna ni da postoje.
Po toj analogiji, izborni proces samo je simulacija demokratije na sličan način na koji su kečerski spektakli sa junacima poput Hulka Hogana, Ultimativnog ratnika i Grobara bili farsična simulacija prave muške borbe prsa u prsa. Živopisni likovi sa svojim jasno osmišljenim identitetima i ulogama prave halabuku i teatralno prete jedni drugima pred kamerama, razmenjuju lažne uvrede i još lažnije udarce, da bi na kraju večeri otišli zajedno na piće ili večeru, smejući se maloumnosti i lakovernosti prosečnog birača koji je, zaveden njihovom retorikom, spreman da pogine ili ubije za ideje, odnosno interese koje oni zastupaju.
Zaista je teško ne biti ciničan i ne setiti se starog dobrog Frenka Zape, muzičara i satiričara, koji je insistirao na tome da je politika u Americi zapravo samo “odeljenje za zabavu vojno-industrijskog kompleksa”.
Zabave je tokom ovih predsedničkih izbora bilo pregršt, publika će u narednim danima glasati sms-ovima, a onda dolazi vreme da gazde rijalitija proglase pobednika. Ko izgubi imaće pravo da se malo ljuti, ali će se Tramp i Kamala pre ili kasnije nesumnjivo pomiriti između sebe i sa rezultatima, baš kao što su se, pod pokroviteljstvom Željka Mitrovića, svojevremeno pomirili Kristijan i Stanija.
