“Bili smo prava familija, ostali smo to i sada. I dalje smo u kontaktu. Imali smo zajedničke momente, izlazili smo napolje svi zajedno. Postojale su situacije u kojima se meni nešto ne radi, ali ću učiniti to jer moj “brat” voli to da radi. To je ono što nas je učinilo toliko bliskim”
Nekadašnji kapiten Partizan Mozzart Beta Kevin Panter bio je gost u podkastu Full Court Pasport koji vode Boštjan Nahbar i Rik Bušer.
Bek Barselone je odgovarao na mnoga pitanja, a Nahbar je odmah krenuo žargonski rečeno u glavu i upitao je Pantera da prokomentariše rivalstvo između crno-belih i Crvene zvezde.
“Uvek kažem da moraš fizički da budeš tamo i osetiš to, takvo je moje mišljenje. Možeš ti to da vidiš na internetu, da slušaš od prijatelja, trenera, ali kada si fizički tamo pred punom Partizanovom ili Zvezdinom Arenom osetiš i razumeš magnitudu onoga što ljudi osećaju i koliko je sve intenzivno na i izvan parketa. Postoji mnogo događanja i izvan terena, pogotovo koja se odnose na publiku, a ti moraš da ostaneš fokusiran na košarku koja i jeste glavna stvar, tako da postoji mnogo delova slagalice”, počeo je priču Panter.
Upitao je Bušer iskusnog beka da li je moguće iskustvo derbija uporediti sa nečim drugim.
“Iskreno, to nije moguće. Najbliže tome je ono što rade Panatianikos i Olimpijakos. Jednostavno, nemoguće je uporediti sa bilo čim drugim jer je odnos Partizana i Crvene zvezde više od sporta. Možeš da odeš na Lejkerse protiv Seltiksa, da govoriš o Golden Stejtu i Klivlendu, ali ono što se ovde dešava ne može da se uporedi sa nečim iz NFL-a, MLB-a, NBA-a. Postoje mnoge druge stvari koje utiču na igru koje generalno nisu bitne, ali jesu ako govorimo o utakmici”.
Insistirao je Bušer da Panter priča o tim drugim stvarima koje derbi čine posebnim.
“Tome doprinose navijači, očekivanja ljudi čiji je način života takav da se poistovećuju sa svojim klubom i timom pre nego što smo mi (igrači) bili tamo, oni dišu, žive za tim, kulturu. To je ono što pravi zavisnost, ali u isto vreme i stavlja određenu težinu”.
Pričao je Panter i o srpskom pasošu.
“To se dogodilo još dok sam bio u Crvenoj zvezdi, nisam ga dobio kada sam bio u Partizanu. Bilo je to pre nego što nas je kovid pogodio i ako se dobro sećam u mojoj četvrtoj godini profesionalne karijere. Bio sam u Olimpijakosu kod Dejvida Bleta. Napustio sam ih i otišao u Crvenu zvezdu koja mi je dala pasoš. Sezonu posle sam prešao u Milano i tek posle toga sam otišao u Partizan. Tako da sam ja već imao srpski pasoš, odnosno pre dolaska u Partizan. Uvek sam slušao o tome da imam pasoš i da mogu da igram za nacionalni tim, ali iskreno ne brinem o tome. Drago mi je zbog te činjenice. Počeo sam da shvatam kako funkcionišu stvari u Evropi. Posmatrao sam to kao dobru priliku i nastavio sam da radim”.
