Sve poskupljuje. Cene hrane, benzina i stanova su u porastu, dok plate sporo drže korak. Serija CBC News Priced Out objašnjava zašto plaćate više i kako se Kanađani nose sa visokim troškovima svega.
Kevin O’Tul kada izvodi svog psa Stelu u šetnju, uvek poprica sa dvoje ili troje komšija tokom šetnje.
“Volim svoje komšije, zajednica je odlična, imam sve što želim, a sa 72 godine, gde ću ići?” rekao je za svoj stan u zgradi u Hamiltonu.
O’Toole plaća 825 dolara mesečno za rentu dvosobnog stana u kome živi od 2010. godine.
Radio je 30 godina kao konobar. Sada prima penziju i radi pola radnog vremena u McDonald’su koje mu pomogaže da drži glavu iznad vode.
S obzirom da su cene zakupa u porastu, on zna da bi gubitak stana bio veliki finansijski udarac.
“Da bih našao pristupačan stan, morao bih otići do Sudbury-ja ili negde drugde”, rekao je za The Fifth Estate. “Naći pristupačan stan, sada je nečuveno teško ovde u Hamiltonu.”
O’Toole je u pravu. Istraživanja pokazuju da je Kanada u poslednjoj deceniji gubila povoljne jedinice za iznajmljivanje, one dostupne pojedincima koji zarađuju 30.000 dolara godišnje ili manje, daleko brže nego što se grade nove, a to neke iznajmljivače tera da napuste domove i zajednice koje poznaju.
Ni privatno tržište ni javni sektor nisu artikulisali planove kako se nositi sa velikim brojem iznajmljivača pogođenih gubitkom.
Ključni faktor koji povećava rente u Kanadi je nedostatak ponude, a ne samo da se nove jedinice ne grade dovoljno brzo.
Kirija se povećava, kako se broj jedinica za rentu smanjuje
Prema istraživanju Stevea Pomeroya, višeg istraživača na Univerzitetu Carleton u Otavi, cene za iznajmljivanje koje se nekada smatralo pristupačnima značajno rastu.
On procenjuje da je između 2011. i 2016. broj jedinica za iznajmljivanje koje bi bile pristupačne za domaćinstva koja zarađuju manje od 30.000 dolara godišnje — sa kirijama ispod 750 dolara — opao za 322.600 jedinica u Kanadi.
Budući da mnoge provincije kontrolišu koliko se stanarina može povećati za stanare koji ostaju u istoj jedinici, većina ovih povećanja se dešava kada se broj jedinica smanji.
“Ako ste stanar, onda se cene zakupa povećavaju samo za troškove inflacije i to je sjajno”, rekao je Douglas Kwan, direktor pravnih usluga u Advocacy Centru za stanare Ontario. “To je izvodljivo.”
Međutim, u trenutnom okruženju za iznajmljivanje, “postoji ogroman podsticaj da se ukloni taj stanar”, rekao je on.
Razlika u cenama je iznenađujuća za iznajmljivače poput O’Toolea, čija je kirija porasla sa 715 na 825 dolara otkako je preuzeo stan pre više od jedne decenije.
“Momak iz susedstva”, rekao je O’Toole, “plaća 1.800 dolara mesečno plus hajdro.
“Plaća 1000 dolara više kirije od mene za istu stvar.”
Iznajmljuje svaki treci Kanađanin
Prema podacima popisa iz 2016. godine, oko 30 posto Kanađana, ili 4,4 miliona domaćinstava, iznajmljuje svoj dom, a statistike kanadske vlade pokazuju da su pod sve većim pritiskom.
Koristeći podatke kanadske hipotekarne i stambene korporacije (CMHC), koja navodi prosečne najamnine za garsonjere, dvo ili trosobne stanove u velikim gradskim područjima, The Fifth Estate je izračunao da su između 2014. i 2019. godine kirije širom zemlje porasle za skoro 20 % . Istovremeno, prihodi su uglavnom ostali nepromenjeni.
Prema federalnoj vladi, kada smeštaj košta više od 30% prihoda osobe, to stanovanje je nepriuštivo.
Nedavni izveštaj CMHC-a kaže da je iznajmljivanje dvosobnog stana van domašaja prosečne osobe koja radi puno radno vreme u mnogim gradovima, uključujući Vankuver, Viktoriju, Vinipeg, Peterboro, London, Kingston, Toronto i Halifaks.
U Dartmouthu, NS, prekoputa luke Halifaxa, John i Stacey Smith su iz prve ruke iskusili koliko selidba može koštati porodicu. U novembru je dupleks koji su iznajmljivali prodan novom vlasniku koji se želeo useliti.
Iako oboje rade puno radno vreme, bilo je teško pronaći novo mesto za koje su smatrali da mogu priuštiti i smestiti svoje dvoje dece tinejdžera. Kada su ga pronašli, mesečna kirija im je porasla sa 751 na 1.750 dolara.
“Pokušavam da to učinim boljim za svoju decu i svoju porodicu”, rekao je John Smith. „Porodicu stavljam na prvo mesto, ali mislim, to je, ludo je. Zaista jeste.
“Pretpostavljam da je to život.”
Finansalizacija u stanogradnji
Kako se kanadsko tržište nekretnina zahuktalo, veliki investitori su uneli industrijsku standardizaciju i finansijski fokus u posao vlasnika.
Banka Kanade kaže da svaka peta osoba koja kupuje kuću to čini kao investiciju.
Stručnjaci za stambena pitanja ovaj trend nazivaju “finansializacijom”.
Martine August, docent u školi planiranja na Univerzitetu Waterloo u Waterloou, Ont., procenjuje da je 20 do 30 % kanadskog tržišta stanova za iznajmljivanje u vlasništvu institucionalnih vlasnika i da investicioni fondovi u nekretnine, poseduju skoro 200.000 jedinica za iznajmljivanje u celoj zemlji.
Investicioni fondovi za nekretnine poseduju ili investiraju u nekretnine koje donose prihod i raspodeljuju dobit svojim deoničarima. Mnogima se javno trguje na berzi.
Neki u industriji daju slične procene. REALPAC, udruženje koje predstavlja mnoge od najvećih kanadskih kompanija za nekretnine, kaže da 21 najvećih vlasnika nekretnina drže 17,6 % tržišta stanova za iznajmljivanje.
“Vidimo ovu vrstu jednoumne orijentacije ka pokušaju da se izvuče što više vrednosti iz tih zgrada,” rekao je August.
“Važno je shvatiti da su te zgrade domovi ljudi. A odakle taj novac dolazi su u osnovi džepovi stanara.”
Poslovni model podiže rente
Kada stanodavac radi renoviranje svoje imovine, u nekim slučajevima može te troškove preneti na stanare u vidu povećane kirije.
U Ontariju postoji oblik kontrole stanarine za stanare. Uopsteno, stanodavci mogu povećati stanarinu samo jednom godišnje i to za broj poznat kao smernica, koju određuje pokrajina i obično je vezan za inflaciju. Kada stanodavci rade renoviranje, mogu podneti zahtev za povećanje stanarine iznad smernice, u onome što se naziva povećanje iznad smernice (AGI).
“Ova povećanja u smernicama iznad su, kritična za stanodavca kako bi mogao dobiti povrat na te dodatne troškove koje stanodavci moraju potrošiti na nadogradnju zgrade”, rekao je Michael Brooks, izvršni direktor REALPAC-a.
“Ovo je kao stara kuća, to je ista analogija. U nekom trenutku, morate napraviti mnogo nadogradnji da biste modernizovali tu kuću. To je zaista skupo.”
Avgust to ne vidi na taj način. Ona veruje da su povećanja iznad smernica alat koji kompanije koriste da zaobiđu kontrolu rente koju je uvela vlada.
“Popravke i renoviranje zapravo zarađuju novac za firme”, rekla je August. “Oni ulažu u njih jer mogu kasnije izvući veće rente.”
Ona je rekla da stvaranje profita nije nešto sa čime se ove kompanije bore.
„Ideja da treba da podignu stanarinu da bi obavljali osnovno održavanje“, rekla je, „za mene je to pomalo uvredljiva ideja“.
Prema godišnjim izveštajima koje su obavila četiri najveća fonda za ulaganja u nekretnine u Kanadi, oni su isplatili više od 2 milijarde dolara profita svojim investitorima između 2015. i 2020. godine.
U 2018., O’Tooleov stanodavac, fond za ulaganja u nekretnine pod nazivom InterRent, prijavio se za povećanje iznad smernica u nadi da će povećati zakupnine u zgradi za devet posto u dve godine.
On i njegove komšije borili su se protiv povećanja na saslušanju pred odborom zakupaca u Ontariju u Hamiltonu i ono je smanjeno za više od pola.
“Ako ste vlasnik kuće, morate platiti sve ove stvari, ali vi posedujete kuću, ja ne. Zato nemojte to prebacivati na mene”, rekao je O’Toole.
InterRent nije odgovorio na komentar.
Brooks je rekao da je pogrešno stavljati pitanje pristupačnosti stambenog prostora na noge velikih stanodavaca.
“Zapamtite, pristupačno, veoma pristupačno stanovanje je javno dobro, a privatni sektor nije prvenstveno u poslu pružanja javnog dobra”, rekao je on.
“Bez stanodavaca koji imaju pristup kapitalu i obimu i dobrom upravljanju, bez toga nećete zadovoljiti stambene potrebe ove zemlje.”
Pristupačnost je problem s kojim se svi moramo pozabaviti, rekla je Brooks, ali “ne možete očekivati da će privatni sektor rešiti sve društvene probleme”.
“Ono što nam je zaista potrebno da rešimo ovaj neviđeni nedostatak stambenog prostora na dnu, pristupačnom kraju i duboko pristupačnom kraju tržišta je integrisana nacionalna stambena strategija.”
Renteri se osećaju napušteno
Savezna vlada je objavila svoju najnoviju razvojnu nacionalnu stambenu strategiju 2017.
Fifth estate je tokom nekoliko sedmica uputila više zahteva za razgovor sa saveznim ministrom za stanovanje Ahmedom Hussenom i svaki put je odbijena.
U tom vremenskom okviru, Hussen je sastao sa odborom poslanika kako bi razgovarao o pitanju pristupačnosti stanovanja.
Na sastanku je napomenuo da je “puno posla urađeno i da treba još raditi”, te da je od 2020. godine kroz inicijativu brzog stambenog zbrinjavanja, program usmeren na izgradnju pristupačnog stambenog prostora za ugroženo stanovništvo, Vlada obezbedila sredstva za 10.250 pristupačnih stambenih jedinica.
Fifth Estate je pitao njegovu kancelariju da li je to dovoljno, s obzirom da je stotine hiljada pristupačnih jedinica uklonjeno sa tržišta u poslednjoj deceniji.
Odgovorili su da za završetak jednog jedinog pristupačnog stambenog projekta može biti potrebno do tri godine i da “inicijative nacionalne stambene strategije preduzimaju korake da popune važne praznine u ponudi u kanadskom stambenom okruženju.”
Ministar nije odgovorio na pitanja koliko je pristupačnih blokova izgrađeno u okviru strategije niti kolika je zakupnina tih blokova.
U međuvremenu, iznajmljivači poput O’Toolea nemaju veru da pomoć stiže.
“Mislim da vlada treba da snosi odgovornost,” rekao je on, ističući da sve opštinske i pokrajinske vlade igraju ulogu u stambenom zbrinjavanju.
“Sve što govore su vlasnici kuća koji prvi put kupuju. Niko ne priča o iznajmljivačima. Niko”, rekao je. “A mi smo jednako važni kao i neko ko poseduje kuću.”
SERBIANNEWS/CANADA