Ideja da ljudi mogu da „nanjuše“ strah kod druge osobe dugo je bila na marginama nauke. Više mit nego nešto što se može precizno izmeriti. Međutim, u laboratorijama širom sveta, neuronaučnici i psiholozi sve češće pronalaze dokaze koji idu u prilog toj tvrdnji.
Na prvi pogled, ovo zvuči kao nešto iz spekulativne fikcije. Ipak, istraživanja sugerišu da naš strah zaista proizvodi hemijski signal koji mozak drugih ljudi registruje i na koji reaguje. Čak i kada niko svesno ne primećuje bilo kakav miris.
Miris ljudskog tela kao skriveni emotivni signal
Naš mozak često određene mirise „kodira“ kao posebno značajne. Zbog toga neki mirisi mogu imati neobjašnjivo snažan psihološki efekat. Na primer, zašto nas miris sveže pečenog kolača iz detinjstva ili određeni parfem može momentalno vratiti određenoj osobi ili trenutku. Međutim, pored sećanja i emocija, sve veći broj empirijskih istraživanja ukazuje na to da telesni miris može i funkcionalno da prenosi emotivno stanje druge osobe.
Reč je o takozvanom ljudskom emotivnom hemosignalu. Suptilnom hemijskom signalu prisutnom u znoju koji nosi informacije o emocionalnom stanju pojedinca. Prema temeljnoj studiji iz 2020. godine, objavljenoj u časopisu Philosophical Transactions of the Royal Society B, strah može da promeni hemijski sastav znoja. I to na merljiv način.
Studija je pokazala da je intenzitet straha (nizak, srednji ili visok) dosledno odgovarao različitim nivoima isparljivih molekula u znoju pazuha. On je prikupljan od učesnika izloženih stimulusima koji izazivaju strah, poput zastrašujućih filmskih scena.
Zanimljivo je da su statistički modeli korišćeni u istraživanju uspešno razvrstavali nivoe intenziteta straha znatno iznad nivoa slučajnosti. Drugim rečima, dobijeni su direktni dokazi da strah ostavlja hemijski trag u ljudskom znoju.
Amigdala kao nesvesni nos čovečanstva
Veza između naše sposobnosti da nešto namirišemo i da nešto osetimo nalazi se u mozgu. Klasična neuronauka nas uči da je amigdala jedna od ključnih regija odgovornih za obradu emocija poput anksioznosti, agresije i, pre svega, straha. To je struktura koja nam pomaže da procenimo pretnje i koordinira autonomni odgovor poznat kao „bori se ili beži“.
U studiji iz 2009. godine, objavljenoj u časopisu PLOS One, istraživači su koristili fMRI skeniranje kako bi posmatrali mozak ljudi dok su udisali znoj prikupljen od donora izloženih emocionalnom stresu (ali ne i fizičkom). Obrasci aktivacije amigdale pokazali su da mozak zaista reaguje drugačije na ove emotivne hemosignale nego na neutralne mirise. Zanimljivo je da je to važilo čak i kada ispitanici nisu bili svesni da uopšte osećaju neki poseban miris.
Drugim rečima, naše amigdale su sposobne da smisleno registruju strah drugih ljudi isključivo putem mirisa. I to ispod praga svesne percepcije. Ovo otvara važno pitanje. Ako mozak može podsvesno da detektuje signale straha, da li oni mogu i da utiču na naše ponašanje? U nekim iznenađujuće specifičnim slučajevima, odgovor je – da.
Shutterstock/fizkes
Strah nas „budi“
U uporednoj studiji objavljenoj u časopisu Chemical Senses, učesnici izloženi znoju prikupljenom u uslovima straha pokazali su drugačije rezultate na kognitivnim zadacima u poređenju sa onima koji su bili izloženi neutralnom znoju. Žene su, naročito, pokazale veću preciznost u zadacima sa smislenim rečima kada su udisale „znoj straha“ u odnosu na neutralne ili kontrolne mirise. To znači da je njihov mozak postajao budniji i počinjao da daje prioritet važnim informacijama.
U celini gledano, jedno od najintrigantnijih otkrića u ovom polju jeste to što ljudi obično ne „mirišu strah“ na način na koji bi to intuitivno očekivali. Ne postoji specifičan i dosledno prepoznatljiv miris koji bi mogli tačno da identifikuju. U stvarnosti, ispitanici najčešće navode da uzorci znoja deluju neutralno ili da ne mogu da prepoznaju bilo kakav emotivni kvalitet mirisa.
Ipak, naši mozgovi i ponašanje često govore drugačiju priču. Razlog je to što većina hemosenzorne obrade zaobilazi svesni olfaktorni korteks. Umesto toga, ona direktno komunicira sa dubokim emotivnim centrima, uključujući amigdalu i limbički sistem. Rezultat je da mozak „oseća“ ono što nos detektuje mnogo pre nego što to naša svest registruje.
Šta to govori o ljudskoj evoluciji
Iako strah najčešće privlači pažnju javnosti, on nije jedina emocija koju telesni miris ljudi može da prenosi. Konkretno, emocije poput gađenja, sreće i stresa takođe su u istraživanjima pokazale jedinstvene hemosignaturne efekte. Svaki od ovih signala povezan je sa promenama u percepciji i, u nekim slučajevima, u emotivnim stanjima onih koji ih primaju.
Ideja da ljudi putem telesnog mirisa prenose emotivna stanja, posebno strah, otvara fascinantna evolutivna pitanja. Olfaktorni alarmni sistem bio bi izuzetno prilagodljiv u svetu naših predaka, jer bi omogućavao grupama da dostignu povišeno stanje opreza i pre nego što se pretnja svesno uoči.
Nažalost, biolozi još nisu identifikovali konkretna hemijska jedinjenja koja bi se sa sigurnošću mogla nazvati signalom straha. Taj tzv. ljudski feromon još nije izolovan. Individualne razlike u osetljivosti čula mirisa i kontekst i dalje oblikuju način na koji se ovi signali primaju i obrađuju. Ipak, jedno je jasno: naši nosevi – i moždani krugovi koje oni hrane – predstavljaju daleko bogatiji deo ljudske komunikacije nego što većina ljudi pretpostavlja.
Shutterstock/fizkes