Mnogi od nas kada se ne osećaju dobro, utehu potraže u čokoladi. Iako se ne zna ko je tvorac ovog praznika za sve sladokusce, 7. jul se od 2009. godine obeležava kao Svetski dan čokolade. Ovaj datum odabran je kao dan obeležavanja jer se veruje da je na taj dan 1550. godine prvi put stigla u Evropu. Zbog toga se prisećamo kako je prva čokolada zamirisala Beogradom.
Svi znamo da je za sreću neophodno nekoliko faktora. Zdravlje, ljubav, inteligencija, lep izgled, energija, vitalnost, ali malo ko zna da se sve to može naći u jednoj tabli – tabli čokolade.
Naša čokoladna priča vraća nas na kraj 19. veka kada su iz Grčke u Srbiju stigla braća trgovci Konstantin i Nikola Šonda koji su se odmah istakli svojom preduzimljivošću.
„Oni su se bavili proizvodnjom svega. Oni su prodavali, recimo led, i sa ponosom isticali na kamionima da je voda iz vodovoda“, navodi Nenad Radulović, osnivač Muzeja čokolade u Beogradu.
Prelomni trenutak u poslovnoj karijeri Koste Šonde je bio kada je od države dobio povlastice za pokretanje fabričke proizvodnje kakaoa, čokolade i bombona. Uslov je bio ulaganje 50.000 dinara, podizanje fabrike u narednih godinu dana, korišćenje domaće sirovine i obavezno osiguranje budućih radnika.
Tako je 1902. godine, na porodičnom imanju na donjem Dorćolu nikla prizemna fabrika „Šonda“ iz koje će nešto kasnije izaći prva mlečna čokolada u Srbiji Olga za koju se tvrdilo da je najbolja od svih.
„Malo treba da se razmisli da bi se shvatilo šta je čovek hteo reći za jedinu čokoladu da je najbolja. Ako je jedina, onda je i najbolja, ali je porodica Šonda stvarno pravila vrhunske čokolade. Oni su, recimo, za dizajn svojih pakovanja dobijali svetske nagrade. Svi misle da je čokolada tada bila nepristupačna običnim ljudima, a to zapravo nije istina. Čokolada je uvek bila luksuz, ali je u to vreme bila pristupačna svim ljudima. Svako je mogao da kupi bar tu ‘Olgu‘, koja je dobila ime po najmlađoj ćerki Koste Šonde koja je prerano preminula i on joj je posvetio tu prvu našu čokoladu koja je napravljena 1907. godine“, objašnjava Radulović.
Posle smrti Koste Šonde 1910. godine, posao preuzimaju njegovi sinovi, od kojih je najstariji, Mihailo, bio pravi marketinški mag.
Odmah je proširio fabriku i zaposlio još radnika, a reklamni panoi širom grada i oglasi u tadašnjoj štampi doprineli su uvećanju prihoda porodice. Uvidevši koliko ljudi vole fudbal, Mihailo je došao do još jedne originalne ideje.
„Može se reći da smo zapravo prvi na svetu imali sličice u čokoladicama. Skupljali su se albumi, dobijale su se neke nagrade”, dodaje Radulović.
Posao je cvetao, a prodaja čokolade uvećala se nekoliko puta. Ipak, beogradski kralj čokolade svoje veliko bogatstvo nije zadržao samo za sebe.
Redovno je pomagao siromašnima, izgradio je prvi bioskop „Koloseum” na mestu kasnijeg bioskopa „Zvezda”, a početkom tridesetih, napravio je i prvi pehar i to od čistog srebra koji je predat tadašnjem fudbalskom savezu u svrhu dodele pobedniku prvenstva.
Slatku priču prekida Drugi svetski rat. Fabrika je oštećena tokom bombardovanja, a Mihailo je poginuo u svojoj kući u Kosovskoj ulici na koju je pala bomba. Danas nema potomaka porodice koja je donela čokoladnu radost.
I tako se porodica Šonda preselila u večnost, a večnost nema kraja. To su znali i odbornici Skupštine grada Beograda koji su 2018. godine doneli odluku da se raskrsnica ulica cara Uroša i Solunske zove Skver Koste Šonde.