Polazeći od antologijskog dramskog teksta, groteskne farse „Kralj Ibi” Alfreda Žarija, autorka njegove adaptacije i rediteljka Staša Koprivica stvara predstavu savremenu u formi i značenjima. Šekspirovski tragični narativ o otimanju kraljevskog prestola, putem ubistava i korupcije, magbetovsko-hamletovska tragedija o zaslepljenosti moći, u Žarijevim rukama je postao prostor ludizma, maštovitog, sarkastičnog, parodičnog odraza jedne suštinski infantilne gladi za pozicijama moći.
A u rukama Staše Koprivice to žarijevsko izvrgavanje ruglu mehanizama moći, od uterivanja straha u narodu, pretnji i cenzure do otimanja novca, zatvaranja i ubijanja neposlušnih, koje dokazuje da ponovljena tragedija postaje farsa (Marks), ne čita se nimalo suptilno ili snoliko, kako se ponekad čita. Radnja se odvija u mračnim, apokaliptičnim okolnostima, i donosi neku vrstu treš parodije življenja i vladanja, u društvu snimanja, šerovanja, lajkovanja, e-uprave, influensera i rijalitija, koji vulgarnim slikama gadnosti ljudskog ponašanja dodatno otupljuju već otupljenu svest naroda. Odraz sveta u predstavi se može, dakle, označiti kao (valjda) kritički usmeren prema sveprisutnim vulgarnostima moći. Osnovni problem je u tome što se ta kritika (ili samo puki odraz) sprovodi prostačkim jezikom tog sistema, ne baš mnogo promišljeno, niti višeznačno. Scenski postupci nisu uglavnom naročito izazovni, ne podstiču bitnije na razmišljanje, zbog pojednostavljenih značenja, nemaju opipljiviju distancu prema društvu koje (valjda) kritikuju. Zbog tog odsustva višeznačnosti, ambivalencije, zbog nedostatka finijeg odmaka prema vulgarizovanom javnom diskursu, u izvesnom smislu se ta opšta, preplavljujuća vulgarnost i slavi.
Scena predstavlja đubrište, distopičan krš, prostor nagomilanog smeća, konkretnog i metaforičkog, što odgovara Ibijevom prvobitnom zvanju, kralja deponije. To đubrište ima i galeriju, odakle se obraćaju kraljevi, i tunel, odakle se stiže iz drugih mesta; na levoj strani je i jedan izanđali frižider, sa funkcijom skloništa, gde se između ostalog gura Ibijeva savest (scena Vladislava Munić Kunington). Kostim Magdalene Klašnje je takođe sašiven u odgovarajućem stilu toka ove farse, kičast je, često neukusan i preupadljiv, usklađen sa tonovima radnje. Izbor muzike koja se koristi, između ostalog jedne napadne, prenametljive, turbo elektro pesme na ruskom jeziku, u označavanju dolaska Rusa, koji pomažu Ibijevom svrgavanju sa vlasti, takođe je na toj liniji treš poetike.
Igra glumaca je skladno prenaglašena, preterana, farsična. Pojedini glumci igraju i više likova, možda i zbog ludističkog duha Ibijevog teksta, izraza ideje da je sve igra, pozornica demonstracije moći. Na primer, Aleksandar Jovanović gradi nekoliko likova, od đubretara do kralja Venceslava koji će biti stilizovano usmrćen, da bi se oslobodio presto za Ibija. Andrija Milošević nadahnuto predstavlja Ibija, koji otima vlast Venceslavu, na nagovor supruge, majke Ibi, ambicioznije i gladnije vlasti i moći od njega. On je jedan čudak, nepredvidiv i ne baš racionalan; na početku ga vidimo samog na sceni kako nemirno, iracionalno, diskutuje sa sobom, u parodičnim hamletovskim monolozima, čime se uspostavlja značenje poremećenosti njegove svesti. Infantilan je, ali i monstruozan, što prikazuje komički povremeno efektno, zbog lakoće i nonšalatnosti koji prate svirepost u vođenju države.
Paulina Manov, u ulozi Majke Ibi, adekvatna je partnerka u toj nemilosrdnoj vladavini, ona takođe igra u teatralizovanom obliku, u grubim crtama, prenaglašeno i plastično izražavajući njenu bolesnu ambiciju. Neumoljiva je i samouverena, jača od Ibija, posebno kada je on slab. Njene uvodne pojave na sceni sugerišu nevernost, zbog koje možda i nagovara Ibija da smakne Venceslava sa prestola, kako bi skrenula pažnju sa njene preljube (što je jedan od novih, zanimljivih motiva u izvođenju Žarijeve radnje).
Tekstu ove predstave je dodat epilog, nova scena koja prikazuje dolazak Ibijevih u Obećanu zemlju (Evropu), scenski označenu belom bojom, belim platnom koje zamenjuje prethodno đubrište; oni se tu dobrovoljno prijavljuju da budu zatvorenici, jer je i zatvor u tako uređenom društvu privilegija. Za ove prizore se može reći da su u idejnom skladu sa ostatkom predstave, utoliko što takođe nose pojednostavljena značenja, jednodimenzionalan, ne mnogo intrigantan pogled na Evropu, na tamošnje životno blagostanje, što je svakako jedan romantizovan prikaz; Ibijevi uživaju u švedskom zatvoru pijući šampanjac, uz slobode kretanja.
Snaga jednog umetničkog dela je u složenosti značenja i osećanja koje pokreće u gledaocu. Ako takva višeslojnost nedostaje, što ovde jeste slučaj, delo se ne može označiti kao umetnički vredno.
No, ne traži svako umetničku vrednost od pozorišta.
Nekome će biti sasvim dovoljno prepoznavanje koje pronalazi na sceni, jednokratna komična katarza, privremeno rasterećenje od brojnih teskoba u našoj svakodnevici.
A nekome i neće, jer od pozorišta očekuje višeglasje, misaono i estetski izazovniji odraz sveta.
