Broj dece koja su rođena posle vantelesne oplodnje, to jest asistirane reprodukcije, danas u svetu prelazi 10 miliona. To je važno jer u čitavoj Evropi postoji problem sa određenim brojem ljudi koji imaju probleme sa začećem. Statistika pokazuje da od svakih 100 novorođenih beba njih osam je začeto uz pomoć neke od metoda potpomognute reprodukcije (ovaj broj je u SAD nešto niži i iznosi oko pet na stotinu porođaja).
Dr Nikola Matavulj, ginekolog, podseća da je prva beba začeta zahvaljujući vantelesnoj oplodnji rođena davne 1978. godine, pa se do danas ova metoda utemeljila kao osnova lečenja neplodnosti zbog čega je logično razmišljati o sigurnosti ove metode, odnosno o zdravstvenim posledicama i po majku i po novorođenče. Države sa dobro organizovanim zdravstvenim sistemima imaju velike nacionalne registre zbog čega su u mogućnosti da isprate dugoročne efekte svake procedure.
Postavlja se pitanje da li trudnoće posle vantelesne oplodnje imaju povišeni rizik od komplikacija.
– Višeplodne trudnoće nastale posle vantelesne oplodnje imaju najveći rizik za komplikacije i kod dece i kod majke. Najveću zabrinutost predstavlja povišeni rizik za prevremeni porođaj kod blizanaca i višeplodnih trudnoća. Bebe rođene sa malom telesnom težinom i nezrelim organima pre svega centralnim nervnim sistemom i plućima imaju povišeni rizik i za rane komplikacije, kao i za metaboličke poremećaje i bolesti srca i krvnih sudova kasnije u životu. Danas se najčešće u matericu vraća jedan embrion, eventualno dva u određenim slučajevima. Kada vratimo jedan embrion, rizik da žena dobije blizance je jedan odsto. Kada vratimo dva embriona, povećamo šansu za trudnoću za 25 odsto, ali se u 25–30 odsto tih trudnoća javlja „problem” blizanačke trudnoće. Danas se najčešće kao završni čin vantelesne oplodnje u matericu vraća jedan embrion – pojašnjava naš sagovornik.
Podaci ukazuju na to da se učestalost cerebralne paralize značajno smanjila među decom rođenom posle vantelesne oplodnje, pre svega zbog smanjene učestalosti višestrukih trudnoća. Devedesetih godina rizik je bio tri puta veći za decu iz vantelesne oplodnje, dok se sredinom prošle decenije rizik za jednoplodne trudnoće sveo na isti onaj koji postoji u populaciji spontano začetih beba – kaže dr Matavulj.
Rizik posle vantelesne oplodnje u slučaju jednoplodnih trudnoća isti je kao u populaciji spontano začetih trudnoća.
– Kod jednoplodnih trudnoća posle vantelesne oplodnje češće se rađaju bebe manje telesne mase za gestacijsku starost, to jest imaju manju težinu na rođenju, ali to nema veći klinički značaj, osim u situaciji izrazito prevremenog porođaja. Interesantno je da bebe posle transfera zamrznutog embriona češće imaju veću telesnu masu na rođenju. Tačan razlog se još uvek ne zna, ali je moguće da na to utiču sam proces zamrzavanje i odmrzavanja, kao i medijumi koji se koriste u toj proceduri.
Neurološki razvoj i rezultati u školi normalni su kod dece rođene posle vantelesne oplodnje. Preeklampsija, to jest povišeni krvni pritisak i gubitak proteina iz cirkulišuće krvi (kao posledica oštećenja manjih krvnih sudova), kao i šećerna bolest u trudnoći, češći su posle vantelesne oplodnje. Rizik za ova patološka stanja iznosi tri odsto posle spontane trudnoće, dok je posle vantelesne oplodnje oko 4-5 odsto – navodi dr Matavulj.
Oko četiri odsto dece se rodi sa nekom anomalijom posle spontano nastale trudnoće, dok je učestalost urođenih anomalija oko pet odsto posle vantelesne oplodnje. Većina anomalija se može dijagnostikovati pre rođenja i korigovati kasnije u životu.
– Vantelesna oplodnja se radi 45 godina i evidencija koja postoji ne ukazuje na vezu karcinoma kod žena i vantelesne oplodnje. Najčešće postoji strah da hormoni mogu izazvati karcinom dojke i materice, ali to nije slučaj. Epidemiološke studije pokazuju da žene koje imaju problem sa infertilitetom imaju povišeni rizik za „borderlajn” tumor jajnika, ali taj rizik se ne povećava ukoliko se radi stimulacija jajnika hormonima i procedura vantelesne oplodnje – otkriva naš sagovornik.
U novije vreme svedoci smo korišćenja doniranog biološkog materijala. Postoje li neki rizici?
– Kada govorimo o donaciji spreme, onda to obično podrazumeva muški razlog za neplodnost i posredno znači da je jajna ćelija dovoljna zdrava, pa se u ovoj grupi, paradoksalno sreću manji rizici za neki od analiziranih ishoda trudnoća kao što je niska telesna masa na rođenju posle klasične vantelesne oplodnje. Velike studije ne ukazuju na rizik od ozbiljnijih akušerskih komplikacija sa doniranom spermom, ali postoje neki rizici (pre svih rizik za povišen krvni pritisak u trudnoći) i to posle inseminacije sa donorskom spermom. Donacija jajnih ćelija povećava rizik od hipertenzivnog poremećaja u trudnoći za četiri do pet puta u poređenju sa spontano nastalim trudnoćama, a dva do tri puta u odnosu na vantelesnu oplodnju sa sopstvenim biološkim materijalom – kaže dr Matavulj.
Šta savetovati trudnicama gde je do začeća došlo vantelesnom oplodnjom?
– Pre svega treba na početku trudnoće odrediti termin porođaja na osnovu datuma transfera embriona u matericu i ranog ultrazvučnog pregleda. Trudnoće treba kontrolisati u specijalizovanim ustanovama gde će se na vreme analizirati faktori rizika i reagovati na vreme ukoliko postoji neki problem. Najveći izazov su prevremeni porođaji, ali se taj rizik drastično smanjuje ukoliko se u matericu vrati jedan embrion. Takođe, treba apelovati na parove da se na vreme obrate za savet ukoliko ne dolazi do trudnoće, to jest ako do trudnoće ne dolazi posle 12 meseci aktivnog pokušaja ili posle šest meseci kod parova gde je žena starija od 35 godina. Ukoliko je bila neka operacija na jajnicima i testisima, maligna ili reumatska bolest i prevremena menopauza u porodici, savetuje se raniji kontakt sa specijalizovanim centrom za lečenje infertiliteta – savetuje dr Nikola Matavulj.
