Svedoci smo neverovatnih naučnih otkrića koja su brojne bolesti transformisale iz sinonima smrtnih presuda u hronična kontrolisana stanja. Virus humane imunodeficijencije (HIV) zauzeo je među njima posebno mesto, ne samo po svom uticaju na tok globalnog javnog zdravlja nego i po upornosti kojom se protiv njega vodi višedecenijska borba.
Od prvih zabeleženih slučajeva osamdesetih godina prošlog veka, do savremenih terapeutskih protokola, HIV je „promenio” svet. HIV se prvenstveno prenosi seksualnim kontaktom (heteroseksualnim i homoseksualnim), preko krvi i krvnih produkata, i sa inficiranih majki na novorođenčad tokom porođaja, perinatalno ili tokom dojenja. Neophodno je naglasiti da se HIV ne prenosi dodirom, zagrljajem, poljupcem, korišćenjem zajedničkog pribora za ručavanje, kroz znoj, suze, pljuvačku ili urin, ubodima komaraca ili drugih insekata, uobičajenim kontaktima u školama, na poslu ili javnom prevozu.
Dr Ivana Gmizić, infektolog Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, kaže da je ključno dostignuće nastanak antiretrovirusne terapije (ART), koja se dalje usavršavala do nivoa primene visokoefikasnih jednotabletarnih režima koji se danas propisuju promptno po postavljanju dijagnoze bez obzira na stadijum bolesti.
– ART je omogućila osobama koje žive sa HIV-om dug, zdrav i produktivan život, dok su savremeni alati poput preekspozicione (PrEP) i postekspozicione profilakse (PEP) revolucionarizovali prevenciju. ART podrazumeva uzimanje kombinacije lekova koji blokiraju različite faze životnog ciklusa virusa. Najnoviji naučni poduhvati današnjice su dugodelujuće formulacije koje omogućavaju primenu lekova u formi tableta ili injekcija sa svakih nekoliko nedelja ili meseci, čime se dodatno olakšava terapija i povećava adherencija. Cilj je postizanje nemerljive viremije, čime se virus stavlja pod kontrolu, a osoba postaje nezarazna. Zahvaljujući savremenoj i efikasnoj ART, očekivani životni vek osoba koje žive sa HIV-om danas je praktično izjednačen sa opštom populacijom – istakla je dr Gmizić.
Ona naglašava da se sa HIV-om sada stari, što otvara novo poglavlje u zbrinjavanju pridruženih hroničnih komorbiditeta. Sve veća pažnja se usmerava ka neinfektivnim aspektima zdravlja, kako bi se obezbedio ne samo duži već i kvalitetniji život za osobe koje žive sa ovim virusom.
– Osnovno obeležje HIV-a je teška imunodeficijencija koja nastupa kao posledica progresivnog kvalitativnog i kvantitativnog nedostatka CD4 limfocita. Suštinski je važno razumeti da HIV uspostavlja hroničnu, perzistentnu infekciju jer brojnim mehanizmima izbegava kontrolu i eliminaciju od strane imuniteta. Zbog svoje tihe ali razorne aktivnosti, može se dugo prezentovati asimptomatski, pa mnogi ljudi ne znaju da su zaraženi do razvoja teške imunodeficijencije. Upravo zato su testiranje i rana dijagnoza krucijalni, kako za očuvanje zdravlja same osobe, tako i za sprečavanje prenosa virusa na druge. Pravovremeno otkrivanje infekcije omogućava brzo započinjanje ART-a, koja štiti i obnavlja imunski sistem i prekida prenos HIV-a. Nažalost, kod oko 50 odsto osoba u Srbiji i širom sveta, HIV bude dijagnostikovan tek u poodmakloj fazi bolesti. Zato je širenje svesti o važnosti redovnog testiranja neophodno – ne samo kao alat prevencije već i kao izraz odgovornosti prema sopstvenom zdravlju i zdravlju zajednice. Svaka osoba između 13. i 64. godine treba makar jednom u životu da proveri svoj HIV status. Osobe u povećanom riziku, muškarci koji imaju seks sa muškarcima, korisnici droga, seksualne radnice, zatvorenici, treba da se testiraju na svakih šest meseci – dodaje naša sagovornica.
Dijagnostika HIV-a danas je precizna, dostupna i brza. Najčešće se koriste tzv. kombo testovi četvrte generacije koji detektuju HIV-antitela i p24 antigen, a PCR test potvrđuje infekciju i meri količinu virusa u krvi. Testiranje je besplatno, poverljivo i dostupno u domovima zdravlja, nevladinim organizacijama i mobilnim jedinicama.
– Prevencija je temelj javnog zdravlja. PrEP gotovo potpuno sprečava infekciju ako se uzima svakodnevno, dok PEP može zaustaviti virus ako se primeni u roku od 72 sata nakon izlaganja. Kondomi, nekorišćenje zajedničkog pribora za injekcije i lečenje zavisnosti dodatno smanjuju rizik. Uprkos impresivnom napretku medicine, stigma koja se vezuje za HIV i dalje je prisutna – tiha, ali moćna barijera ka kvalitetnom i zdravom životu. Ona ne samo da utiče na kvalitet života osoba koje žive sa HIV-om, već često podriva i njihovu doslednost u uzimanju terapije. Na taj način stigma postaje ne samo društveni problem već i ozbiljna prepreka u suzbijanju same pandemije. Reč je o duboko ukorenjenom, složenom fenomenu, za koji do danas ne postoji univerzalno rešenje. Ipak, verujemo da bi podizanje svesti i znanja moglo uticati na njeno smanjenje i pomoći u dostizanju cilja okončanja pandemije – zaključila je dr Gmizić.
