Danas se obeležava Svetski dan borbe protiv gojaznosti, te stručnjaci ističu da se zdrave navike grade od samog rođenja, pre svega kroz model koji deca usvajaju od svojih roditelja. Roditelji često nesvesno formiraju detetove obrasce ishrane, što može imati dugoročne posledice, napominje za RT Balkan psiholog Jovana Ivanović.
Gojaznost kod dece postaje sve veći problem, a način na koji se od najranijeg uzrasta formira odnos prema hrani igra presudnu ulogu. Svaki peti Srbin je gojazan, a za 10 godina svaki treći će patiti od ove bolesti, ako nešto ne učinimo, piše RTS. Crna statistika je i na globalnom nivou i govori da je više od 390 miliona dece i adolescenata uzrasta od 5 do 19 godina imalo je prekomernu težinu u 2022. godini.
Važno je napomenuti da je gojaznost vodeći faktor rizika za nezarazne bolesti kao što su dijabetes tipa 2, kardiovaskularne bolesti, hipertenzija, moždani udar i neki oblici raka. Sa ovim na umu, trebalo bi posebno povesti računa o tome kako deci predočiti zdrave navike u vezi ishrane, a da ih to ne odvede u budućnosti u poremećaje u ishrani ili konstantno držanje dijeta.
Od malih nogu se stvaraju navike
Odnos deteta prema hrani formira se od samog rođenja i snažno zavisi od roditeljskog pristupa ishrani, njihovog ponašanja i poruka koje mu šalju, ističe psiholog:
“Dete od najranijeg uzrasta usvaja obrasce, ne samo kroz ono što mu se govori, već pre svega kroz ono što vidi u svojoj okolini. Zbog toga, kada se postavi pitanje kako mu skrenuti pažnju na važnost pravilne ishrane, a da to ne izazove osećaj krivice ili sklonost restriktivnim dijetama, ključno je razumeti korene problema i preuzeti odgovornost na pravi način”, kaže za RT Blakan psiholog Jovana Ivanović i dodaje da roditelji često nesvesno oblikuju detetov odnos prema hrani još od prvih meseci života:
“Ako se hrana koristi kao sredstvo utehe: kada se dete hrani ne zato što je gladno, već da bi se umirilo ili kako bi se preusmerila pažnja sa neprijatnih emocija onda se može stvoriti dugoročna povezanost između hrane i emocionalne regulacije. Kasnije, dete može posezati za hranom ne iz fiziološke potrebe, već kao odgovor na stres, dosadu, tugu ili frustraciju”.
Nagrada i kazna
Još jedan problem nastaje kada roditelji koriste hranu kao nagradu ili kaznu: “Kada dete dobija omiljenu poslasticu kao oblik nagrade ili mu se uskraćuje određena hrana kao kazna, ono može razviti nezdrav odnos prema ishrani, hrana postaje nešto više od puke potrebe, postaje simbol ljubavi, prihvatanja ili kontrole”, ističe psiholog.
Pored toga, roditelji ponekad projektuju sopstvene probleme sa ishranom na dete, bilo kroz nesvesno prenošenje nezdravih obrazaca (emocionalno prejedanje, neumerenost, nezadovoljstvo sopstvenim izgledom) ili kroz prenaglašavanje ideje da dete “mora da pazi na kilažu”.
“Ako dete percipira da je njegova ishrana problematična i da nije ‘dovoljno dobro’ jer ne uspeva da odgovori na roditeljske zahteve za korekcijom ishrane, može razviti osećaj krivice i nesigurnosti u vezi sa svojim telom i hranom. Osećaj neuspeha i pritisak da promeni nešto što je već oblikovano roditeljskim odlukama može ga dodatno frustrirati i dovesti do toga da stvori još gori odnos prema hrani, bilo kroz prejedanje, izbegavanje hrane ili opsesivnu kontrolu ishrane”, naglašava Jovana.
Na šta staviti fokus
Odgovornost roditelja da promene način na koji pristupaju ishrani u porodici i ključ nije u strogim pravilima i ograničenjima, već u pružanju pozitivnog modela ponašanja, uvođenju raznovrsne i balansirane ishrane kroz svakodnevne navike cele porodice:
“Umesto da se fokus stavlja na izgled ili kilažu, važno je pričati o tome kako hrana utiče na energiju, zdravlje i dobro raspoloženje. Fizička aktivnost treba da bude deo svakodnevice, ali ne kao obaveza ili kazna, već kroz igru, šetnje i aktivnosti koje donose zadovoljstvo”, pojašnjava stručnjak.
