Da li je ovo zaista “najjeziviji film godine”: Gledao sam “Longlegs” i shvatio da duge noge nisu samo za igranje

U bioskope je konačno stigao “Longlegs”, film Oza Perkinsa, koji je i pre prvih minuta u bioskopu dobio epitet “najjeziviji film godine”.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova

Ako krenemo da se pitamo šta su neki od najjezivijih filmova svih vremena, ili ako okrenemo sve na lični utisak pa upitamo koji su to vaši omiljeni jezivi filmovi, napravićemo liste sa pregršt različitih filmova ali i sa nekim zajedničkim sadržiocima koje gotovo svi imaju. Pa bi tu verovatno bili “Kad jaganjci utihnu”, “Isijavanje”, “Psiho”, “Tvin Piks”, “Keri”, “Egzorcist”…

E sad, šta bi bilo kad bi neko rešio da sve ove gore navedene filmove citira u jednom filmu i napravi nekoliko (ne)uspešnih omaža? Da li bi to značilo da i on sam postaje jeziv toliko da vam se ježi koža na rukama, i da morate konstantno da sklanjate pogled sa ekrana? Pa…uglavnom ne. Čak šta više ume poprilično da iznervira i smeta što film ne ponudi, ma koliko to bilo teško danas, bilo kakvu originalnu misao.

“Longlegs” uspeva da bude i jeziv, i neoriginalan, i zabavan, pomalo smešan, i nešto sporiji, ali ako ga nazivamo najjeziviji film godine, to onda mnogo više govori o godini nego o samom filmu.

“Sakupljač duša” kako su ga preveli (što mu dođe veći spojler nego da su lepo ostavili Dugonogi u naslovu) je najuspešniji film producentske kuće Neon. Uzeo je za ovih nekoliko nedelja prikazivanja preko 60 miliona dolara i time pretekao do sad najuspešniji film ove nezavisne kuće, Parazit. U sam film se ulagalo od prvih sekundi tizera, kampanja je radila 300 na sat i napravljen je određeni hajp koji realno ne bi mogao da izdrži ni mnogo bolji i pismeniji film. Naravno, zbog tog hajpa će mnogi biti zaintrigirani, jer da ga nije bilo, publika koja prevashodno nije uživalac horora (u koju spada i potpisnik ovih redova) ne bi imala ovde šta da traži. Ovako će ga svi filmofili pogledati.

A o čemu je na kraju taj “Longlegs”?

FBI agentica Li Harker (Maika Monro) je angažovana da bi pronašla ubicu koji više decenija hara Amerikom. Svaki slučaj je daleko od rešavanja, a situacije u kojima se pronalaze leševi uglavnom celih porodica su tragične, užasne ali i neobjašnjive, jer deluje da ubica nije ni bio prisutan kad su se zločini dešavali, već da su članovi porodice to uradili između sebe. Harker je pritom povučena, asocijalna, društveno neinteligentna, ali sa druge strane genijalna u svom poslu pa vrlo lako počinje da tumači poruke koje naslovni Dugonogi ostavlja.

Sa druge strane, u kratkim fleševima pratimo bledu, izoperisanu kreaturu, obožavatalja glem roka i T Reksa, kog tumači Nikolas Kejdž u još jednoj sumanutoj ulozi, kako ide kroz decenije od kuće do kuće i posećuje porodice čije devojčice slave rođendan 14. u mesecu. Detalj koji će biti bitan za rešavanje slučaja.

Harker će vrlo brzo ostvariti komunikaciju sa Dugonogim ali početi i da se seća svog detinjstva koje je provodila sa majkom okrenutoj veri i religiji. Naravno, kao u svakom hororu ikada, svaki lik, glavni ili sporedni koji se pojavi od prvog minuta je ili osumnjičen da je glavni zlikovac ili je potencijalna žrtva, pa tako i “Longlegs” se drži tog pravila do samog kraja.

Ne morate da budete veliki filmofil da bi uporedili ovaj film sa “Kad jaganjci utihnu”, a našu pogubljenu, ali ipak genijalku početnicu FBI-a sa Klaris Sterling koju je tumačila Džodi Foster, a našminkanog Dugonog sa perverznim Bafalo Bilom. S tim što naša nova Klaris nema svog Lektora kao savetnika, već mora da radi sve sama. Ali sem toga, imamo i psihotično religioznu majku kao u filmu Keri, negativca koji je najopasniji kad je uhvaćen kao u Seven, đavolsku dugokosu figuru koja napada običnog čoveka i simbolizuje skriveno zlo koje se nalazi ispod uljuljkanog porodičnog života kao u Tvin Piksu, te iste pomahnitale obične ljude sa sekirom u rukama kao u Isijavanju, i teničke rediteljske forice ubacivanja zlokobnih subliminalnih poruka kao u Egzorcistu.

A kad smo kod reditelja, nije zgore ni pomenuti da je čovek, što bi se reklo horor royalty, odnosno Oz Perkins je sin ni manje ni više nego Entonija Perkinsa, glumca koji je otelotvorio Normana Bejtsa u Psihu.

Kad govorimo o omažima, propuštena je prilika da imamo scenu u kojoj Longlegs, kao pomenuti Bufalo Bil u Jaganjcima dok đuska go uz ogledalo, zapeva Duge noge za igranje od Lepe Brene, ali dobro, ako bude nastavka, imaće priliku možda tad.

Međutim, kad se odmaknemo od scenarija prepunog omaža i reditelja koji nije krio da želi da sve svoje uzore spakuje u jednu priču, čeka nas jedan solidan mračni triler koji polako nas uvodi u atmosferu mraka. Korak po korak, zajedno sa našom agenticom otkrivamo zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju i što je naš Dugonogi zao prema drugima. Kad vas uplete u mrežu neće vas pustiti, i ako ste već pristali na ovu vrstu igre nećete želeti da ugasite film ili izađete do sale do samog kraja.

Na kraju vas čeka rasplet, mračan i krvav i to nije i ne treba da bude nikavo iznenađenje. Iznenađenje je što Perkins kao reditelj ne poštuje dovoljno gledaoca, pa nam još jednom nacrta šta se tačno desilo, iako smo sve to već dobili u priči ili naslutili. Ali to je već normalna stvar u svetu današnjeg filma. Kao što se razgovor vodi na nivou glupljeg, tako se i filmovi danas prave za najglupljeg u sali, a vi ostali… šta da se radi, u tih 5 minuta dok vam se crta ono što već znate proverite da li vam je neko pisao na Whatsapp-u.

Maika Monro je već neko vreme heroina nezavisnih mumble core horora (It follows se tu najviše ističe) a ovaj film bi trebalo da bude to ostvarenje koje je probija u neku novu ligu, i ko zna, možda i neki drugi žanr. Ipak, bezobzira na screentime ovo će ipak biti još jedan Nikolas Kejdž film u kom je on čudan, sjajan, užasan, over the top, nezaboravan, sve u isto vreme naravno. Nije baš da nećete moći da spavate od njegove maske i pojave, kako su najavljivali prvi komentari, ali njegov neprijatni izgled uz njegovu standardno čudnu, pomalo kemp pojavu najuspeliji je faktor filma.

Od skrivenih i ne tako skrivenih poruka i teorija, izdavamo sliku Bila Klintona obešenu na zidu (film se dešava 90-ih) koja kao da je tu da kritikuje američku administraciju koja je delovala kao da drži stvari u rukama, iako se raspadala po svim šavovima ispod prvog sloja, što je verovatno rediteljev komentar da današnje loše stanje nacije krije svoje korene u bliskoj prošlosti.

Sa druge strane, postoje teorije da je cela priča metaforična autobiografija reditelja Perkinsa čiji otac, neautovani homoseksualac je doneo u porodični dom previše problema zbog kojih su ispaštali i on kao i njegova majka, ali to su već sve one meta poruke i teme koje horor filmovi uvek donose sa sobom.