Trenutno je u proceduri zakon u Posavskom kantonu, gde će sva imovina koja je napuštena u poslednjih pet godina preći u vlasništvo kantona, tvrde u srpskim udruženjima u FBiH
Banjaluka – Sve do 2005. godine problem državne imovine i vlasništva nad njom nije se uopšte pojavljivao u političkom životu postdejtonske Bosne i Hercegovine. Do 2005. se verovalo, a tako se i postupalo u društvenom i političkom životu, da je to pitanje rešeno podelom teritorije između dva entiteta u Dejtonu u srazmeri od 51 prema 49 odsto. Sve dok te godine bivši protektor Pedi Ešdaun nije odlučio da zabrani raspolaganje takozvanom državnom imovinom, od kada traje politička borba za njenog titulara, što je po mnogim ocenama osnova političke nestabilnosti zemlje i jedan od vodećih uzroka za nedostatak investicija.
U žižu javnosti, kao i nekoliko puta u poslednjih desetak i više godina, dospeo je pre neki dan usled natezanja konopca – s jedne strane vlasti Republike Srpske da imovinu na vlastitoj teritoriji uknjiže kao svoje vlasništvo i s druge bošnjačkih predstavnika i dela zapadnih diplomata u nameri da ih u tome spreče.
Naime, Ešdaun je 2005. nametnuo četiri zakona, koji se zovu identično – zakoni o zabrani raspolaganja državnom imovinom. S tom razlikom što se jedan odnosi na Republiku Srpsku, drugi na Federaciju BiH, a preostala dva na BiH i Brčko Distrikt.
U svim tim zakonima koji se uglavnom bave imovinom iz sukcesije i vojnim objektima – a u koje su tek naknadno volšebno dopisani poljoprivredno zemljište i šume – i koji su veoma kratki po sadržaju, navodi se isti paragraf: „Privremena zabrana raspolaganja državnom imovinom u skladu s ovim zakonom ostaje na snazi do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje sprovođenje kriterijuma koji će se primenjivati za utvrđivanje imovine koja je u vlasništvu Bosne i Hercegovine, Federacije Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Brčko Distrikta, i utvrđuju prava vlasništva i upravljanja državnom imovinom, koji će se doneti na preporuke komisije i to najkasnije u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona”, navodi se u tekstovima sva četiri Ešdaunova zakona.
Ako su nametnuta četiri identična zakona i ako se u svima njima definiše i prepoznaje da svaka teritorijalna jedinica ima svoju imovinu, ko je taj ko treba da donese zakon kojim se reguliše pitanje imovine na teritoriji RS?
Po mišljenju Ustavnog suda BiH i zapadnih predstavnika, to je Parlamentarna skupština BiH, koja bi po toj logici trebalo da obavi pravni i zakonodavni deo posla koji po Ešdaunovim zakonima pre pripadaju entitetskim parlamentima. I ako je Parlamentarna skupština BiH mesto na kojem treba da se odredi titular imovine – kako se desilo da je Brčko distrikt, koji je pod američkom supervizijom, a po Ustavu BiH kondominijum u vlasništvu dva entiteta, taj posao već obavio i imovinu uknjižio kao svoje vlasništvo?
A posebno je indikativna dilema koja se pojavljuje usled činjenice da u Ešdaunovim zakonima – koji su po mnogo čemu sporni za Republiku Srpsku s aspekta njihove usklađenosti s Dejtonskim sporazumom – piše da entiteti imaju svoju imovinu. Kako to onda bošnjačke vođe tvrde da je imovina vlasništvo BiH, a da njen deo može da dobije i RS, ali na korišćenje?
Predsednik Odbora za zaštitu prava Srba u Federaciji BiH Đorđe Radanović istakao je da je Kristijan Šmit, koji je diplomirani pravnik, nažalost sebi dao za pravo da tumači, čak i negira odluke Ustavnog suda BiH, koji je doneo odluku da su gradovi i opštine u Republici Srpskoj vlasnici zemljišta bivših zemljoradničkih zadruga. Naime, Šmit je pre neki dan obustavio primenu Zakona o nepokretnostima koji se koriste za funkcionisanje javne vlasti. Reč je o još jednom pokušaju RS da i sa pravnog stanovišta reši sporno pitanje imovine.
„Ako opštine i gradovi kao lokalne samouprave, kao niži organizacioni oblici, mogu da budu vlasnici nepokretnosti po odluci Ustavnog suda BiH, kako je moguće da entitet ne može da bude?”, pita Radanović. On podseća da je Ustavni sud BiH doneo odluku kojom je dozvoljeno da zemljoradnička imovina iz bivše Socijalističke Republike BiH, koja je bilo u katastru ili u gruntovnici upisana na zemljoradničke zadruge, pređe u vlasništvo gradova i opština u Republici Srpskoj.
Primetio je da je nadležnost nad upravljanjem i vlasništvo nad zemljištem u BiH od Dejtonskog sporazuma funkcionisalo na taj način da su entiteti, opštine ili kantoni time upravljali tako što su svi nivoi vlasti mogli da raspolažu imovinom i istovremeno da je stiču u svoje vlasništvo.
„U Federaciji BiH imamo situaciju da su kantonalne šumske uprave upisane kao vlasnici šuma, imovine, zemljišta u zemljišnoj knjizi. Imamo kantonalna vodoprivredna preduzeća koja su vlasnici vodoprivrednih tokova, zatim građevinska zemljišta gde su vlasnici opštine i to nikome nije sporno, kao što nikome ne treba da bude sporno da Republika Srpska kao entitet u BiH ima svoju imovinu i upravlja njom na teritoriji Srpske”, zaključio je Radanović i istakao da u Federaciji BiH svaki kanton upravlja svojom imovinom.
„Trenutno je u proceduri Zakon o nepokretnoj imovini u Posavskom kantonu, gde će sva imovina koja je napuštena u poslednjih pet godina preći u vlasništvo kantona i samim tim kanton je nadležan za upravljanje imovinom”, dodao je Radanović.
Kristijan Šmit objavio je da je suspendovao primenu Zakona o imovini u RS, ali su vlasti Srpske odgovorile da zakon ostaje na snazi i da se odluke ilegalno biranih visokih predstavnika ne objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srpske”.
