Zagreb – Za nešto više od četvrt veka, koliko je prošlo od hrvatske akcije „Oluja” i progona oko 200.000 ljudi srpske nacionalnosti iz svojih domova, mogao je stasati jedan zreo mladi čovek. Hrvatska i Srbija i njihovi predstavnici i dalje ne mogu da pomire svoja viđenja ovih događaja i izgrade međusobni odnos koji bi se zasnivao na univerzalnoj istini. „Mi Srbi tog dana plačemo, naša braća u Hristu imaju proslavu”, počinje mirno Anja Šimpraga, poslanica u hrvatskom Saboru iz redova srpske zajednice, koja je prošle godine na tom mestu održala dirljiv govor o iskustvu izbeglištva. Nakon ovog govora ostala je upamćena kao „devojčica iz kolone”. Ipak, koliko god je taj put u nepoznato 1995. godine ostao neizbrisiv u njenom sećanju, osećaj povratka u rodni Knin je, kako kaže, takođe obeležio za čitav život.
„Oluja za Srbe i Hrvate nema i ne može imati isto značenje, ali možemo poštovati osećanja jednih i drugih i živeti ne dirajući jedni u druge. Iz prošlosti učimo gradeći budućnost na zdravim temeljima”, smatra Šimpraga i pita se : „Je li pogrešno verovati da ćemo sutra prihvatiti sve razlike koje nas razdvajaju, verovati da Josipa i Jovana mogu sedeti u istoj klupi i pričati o ’Oluji’, a da razumeju jedna drugu”.
Vratiti se starom životu, koji više nikako nije onaj stari i ne može biti, jer ni čovek koji se vraća nije više isti onaj koji je otišao, sigurno da zahteva ogromnu odlučnost i hrabrost. Dok je kao devojčica od 12 godina brinula kako će se uklopiti u razred, danas je svesna da je najteže bilo roditeljima koji su se iz Srbije vratili s dvoje dece, i to u sredinu gde su teško mogli doći do bilo kakvog posla.
„Nikad nismo požalili što smo se vratili i dali priliku sebi i gradu u kojem smo rođeni”, priča za „Politiku” Šimpraga i dodaje da su joj teške situacije, kojih je za to vreme bilo, samo dale širinu pogleda.
U Kninu je rođen i Dragoljub Čupković, danas 74-godišnjak, jedan od osnivača kninske „Prosvjete” i dobitnik Plakete za doprinos stvaranju dobrih međunacionalnih odnosa i kvaliteta suživota u gradu Kninu 2019. On je i tog 5. avgusta 1995. godine verovao da je moguće ostati na svome ako se nikome niste zamerili. Nije se priključio koloni, pa je tog dana uhapšen, nakon čega je duže od tri meseca držan u pritvoru. Jasno se seća i „Oluje” i svega što je usledilo.
„Knin je tog 5. avgusta 1995. pao bez borbe, a zatim se počelo s reperkusijama nad nehrvatskim stanovništvom. Cenu su platili najviše Srbi. Počeli su da nas privode i hapse, ubijaju civile, a istovremeno i da pljačkaju stanove, radnje, oduzimaju stanarska prava… To ubijanje je potrajalo, posebno u ruralnim delovima oko Knina”, priseća se Čupković, koga su kad je pušten iz zatvoreništva dočekali porušena kuća i opljačkan stan.
„Braća žive godinama i podele se bez krvoprolića i rušenja”, govori Čupković, koji i dalje smatra da je u zajedničkoj državi bilo bolje. Danas je, kaže, položaj Srba u Kninu relativno povoljan, bez nekih većih sukoba i podela, za razliku od drugih mesta u okruženju.
„Kninom trenutno upravljaju obrazovani i mladi ljudi, koji nisu opterećeni prošlošću, a problemi Srba su godinama isti. To su nezaposlenost, zaustavljen povratak i obnova porušene imovine, ne primenjuje se Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina”, objašnjava Čupković.
Vidno razočaran, kaže da političari i dalje manipulišu napaćenim i izmrcvarenim narodom i samo po potrebi odlaze i u Knin, i u Grubore, Varivode i ostala mesta srpskog stradanja.
„Svaki Srbin koji živi ovde u Dalmaciji, ovih dana, a posebno 5. avgusta, povuče se u sebe, u okrilje svoga doma i čeka da sve to prođe”, kaže za naš list Radmila Drezga, još jedna Kninjanka koju za ovaj datum vežu teška sećanja.
„Trebalo bi da se taj dan obeležava kao ružan trenutak zajedničke istorije, kada nije bilo dovoljno ni pameti ni razuma koji bi prevladao. Zato se jako loše i osećam kada vidim da se slavi nešto što bi trebalo da se obeležava sa sloganom ’ne ponovilo se’”, smatra ona.
Svi naši sagovornici, bez obzira na različite životne puteve i staze koje su ih vraćale u rodni Knin, slažu se da povratku nije bilo alternative. Kada se, pre tačno deset godina, sa suprugom i troje dece Radmila Drezga vraćala iz Banjaluke u Uzdolje, u opštini Biskupija nadomak Knina, nisu je čekali ni posao ni izvesnost da će se snaći, ali, daleko od zavičaja, kaže, njena porodica nije mogla naći unutrašnji mir.
„Bili smo među svojima i u Srbiji i u Banjaluci, ali u isto vreme bez svog korena. Mi smo povratnici koji su želeli da se vrate, a nismo se vratili zato što tamo negde nismo uspeli. I jedino za čim žalimo jeste što se nismo vratili ranije”, kaže Radmila Drezga, koja danas vodi udruženje „Žene kosovske doline” i koja je jedna od najaktivnijih žena u srpskoj zajednici. Uprkos svim teškoćama, njeno udruženje sve više širi oblasti delovanja i znatno utiče na kvalitet života čitavog društva, što preko socijalnih, što preko kulturnih aktivnosti.
Međunacionalni odnosi u opštini Biskupija, i ona ističe, na zavidnom su nivou, ali je svesna da je ova opština samo mali deo u okruženju koje i dalje ima „bolesno” poimanje Srba, ćirilice i svega što se Srba tiče.
„Ne mogu da prihvatim da nam deca izlaze iz osnovne škole ne naučivši ćirilicu, ne mogu da prihvatim da je 391 srpsko dete šibenskog zaleđa prosto nevidljivo za bitne institucije, ne mogu i neću da prihvatim da nekome smeta dvojezični natpis na tabli pokraj puta”, odlučna je Drezga, koja se i dalje nada da će neki novi naraštaji drugačije razmišljati i da će srpska deca iz Dalmacije, ali i cele Hrvatske, biti ponosna na svoju ćirilicu, na istoriju i bogatu kulturnu baštinu.
„Moj stav je da sada, u ovom vremenu, mi Srbi moramo biti posebni i izvrsni da bismo bili prihvatljivi”, kaže Radmila Drezga na kraju razgovora i dodaje da to zapravo – uopšte i nije loše.
