Hej, čitaoče, stani, čitateljko, ne okrećite stranicu, zaboga…
Prezauzeti čitaoče, znam da ti je pažnja ozbiljno poremećena i da nemaš vremena za suvišne reči, za duge, možda čak i besmislene prologe, znam i da od teksta očekuješ duboku i jasnu misao, mudrost i pouku, brzo, po mogućstvu odmah, sve znam, ali ja jednostavno moram prvo da ti objasnim o čemu se ovde radi kako ne bi došlo do zabune. Veruj mi da je bolje tako, nego da me posle proklinješ i psuješ: „Šta je, bre, ovo?! Kakvo je ovo sranje! Mesec dana života sam izgubio čitajući budalaštine iz života neke lude!” Naravno da bih ja onda, dragi čitaoče, ili draga čitateljko, bio prinuđen da ti uzvratim još grđim psovkama, braneći tu ludu jer stvarno ne bih mogao da dopustim da na taj način govoriš o gospođi Kubat, bez obzira na to što joj razum zaista nije jača strana i što joj često manjka elementarne razboritosti. Uostalom, šta je tvojih mesec dana naspram mojih pet, šest, pa možda i čitavih sedam godina, koliko ima otkako se pomenuta gospođa uselila u moju glavu i tu počela da živi kao podstanar. Znaj, nestrpljivi čitaoče, da se i sam sve to vreme pitam da li za gospođu Kubat uopšte ima mesta u priči i može li tako smetena i ćudljiva osoba ikome postati ideal i uzor, poput Antigone, ili Hasanaginice, ili… Hej, čitaoče, stani, čitateljko, ne okrećite stranicu, zaboga… Čekajte! Pa nisam završio…
Glava prva
U kojoj gospođa Kubat zaokuplja pažnju čitalaca i uvlači ih u priču na jedan suptilan i neočekivan način.
U polumračnom kupatilu kojem odavno treba renoviranje, u kadi prepunoj sapunice i okruženoj svećama, gospođa Kubat leži i snima se. Eto, sad će neko odmah pomisliti i prigovoriti kako golišavi kućni video baš i nije naročito suptilan način da se započne priča, ali ovo nije ta vrsta snimka, zaista. Ništa od nagog tela glavne junakinje nije izloženo očima javnosti – osim njenog nasmejanog lica. Dobro, istina, vire joj i kolena, ali samo zato što je morala da se malo skvrči zbog dimenzija kade, a ne zbog želje da, ne daj bože, erotski uzbudi svoje pratioce.
Ugađajte sebi – izgovara tiho i senzualno, pa posle duže dramske pauze nastavlja – to je najmanje što možete da učinite za nekog koga volite, a vi volite sebe, zar ne? Dok ne počnete da cenite sebe, nećete ceniti ni svoje vreme, a tek kad počnete da cenite svoje vreme, znaćete šta s njim treba da radite. I zato ponavljam po ko zna koji put, samopoštovanje, samopoštovanje, i još jednom, samopoštovanje i ljubav prema sebi. Sve počinje i sve se završava tu. Prestanite da tražite potvrdu svoje vrednosti izvan sebe… Opustite se… umirite svoje misli, svoje telo i svoj duh… pokušajte da ponavljate u sebi…
U pola rečenice je prekida energično kucanje na vratima kupatila. Zbog toga se prepadne i obori telefon, koji klizne s ivice kade i bućne u vodu.
– Uh, jebem ti! – izleti joj nehotice.
– Jesi dobro, mama? – oglasi se bojažljivo pred kupatilom zabrinuti muški tenor.
– Nisam! – zaurla razjareno dok panično grebe po dnu kade tražeći telefon, a onda, sva bela od sapunice, naglo đipi, držeći ga u ruci.
– Traži te neki gospodin.
Gospođa Kubat je, međutim, potpuno fokusirana na svoj mobilni telefon i ništa ne čuje. Umotava ga u peškir, panično briše i posmatra tužno, potajno se nadajući da će sve ipak biti u redu i da će telefon opet proraditi kad se osuši.
(Odlomak iz romana objavljujemo uz dopuštenje izdavača)
„Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ Milana Tripkovića – crna komedija našeg morala