AMERIČKI DRIM-TIM, SRPSKI VATERPOLISTI I – NIKO VIŠE!
Dva fenomena u muškim kolektivnim sportovima na Olimpijskim igrama…
Olimpijske igre nose posebnu energiju, neretko i velika iznenađenja. Ipak, oko jedne stvari se nikada ne postavlja pitanje, gotovo svi su spremni da stave ruku u vatru da će američki drim-tim u košarci osvojiti medalju. Mnogi će bez razmišljanja ispaliti i – zlatnu. Tako obično i biva. Pregršt je razloga što ih svi vide kao velike favorite, bez obzira da li je to zaista ekipa snova – što će ovoga puta u Parizu i biti – ili nešto blaža varijanta, sa ponekim uljezom. Od 2000. godine nije se dogodilo da Amerikanci u košarci ne osvoje medalju, kroz istoriju samo jedanput – u Moskvi kada ih nije ni bilo – a s prelaza iz drugog u treći milenijum postoji još samo jedan fenomen.
Kako svi prihvataju zdravo za gotovo da će se Amerikanci u košarci okititi medaljom, da su posebna kategorija i da samo ako se baš sve poklopi može sa njima da se igra, tako i u Srbiji niko nije ostavljao prostor do Pariza hoće li medalja zasijati na grudima vaterpolista. Oni su bili ona jedna na koju svi računaju. Po tome su jedinstveni, ne samo u kolektivnim sportovima kod nas, nego i u svetu. Američki drim-tim, Delfini – niko više! Jedini su oni od Sidneja svaki put bili na pobedničkom podijumu.
Pet puta zaredom su se srpski vaterpolisti sa Olimpijskih igara vraćali kao osvajači medalja. Poslednji i jedini put od raspada velike države, Jugoslavije, na postolju nisu bili u Atlanti 1996. kada ih je Hrvatska zaustavila u četvrtfinalu. Od tada je jedna medalja je zagarantovana.
Nazivi država su se menjali. Jugoslavija, Srbija i Crna Gora i samo Srbija. Konstantna su bili i ostali – Delfini. I sve te medalje koje su osvajali pod raznim nazivima zemlje – nekada zajedničke, a od 2008. godine samostalno – su njihove, pripadaju Srbiji kao naslednici.
Srpski vaterpolisti i američki košarkaši podigli su letvicu više od drugih. Nisu uspeli da ih isprate. Ali, da je bilo generacija u muškim kolektivnim sportovima koje su nanizale nekoliko ciklusa na kojima su kontinuirano osvajali odličja – bilo je. Brazilci u fudbalu od Pekinga do Tokija, Rusi i Brazilci po četiri puta na odbojkaškim turnirima, a kao i rukometaši Francuske.
Ali, niko od njih nije dobacio ni do pet uzastopnih medalja, kamoli šest. Već 24 godine dva tima u muškim kolektivnim sportovima su unapred viđena na postolju. I neka se u Parizu tradicija nastavi.
Kod sportistkinja je već drugačije…
Amerikanke su sedam puta u nizu bile zlatne u košarci, kao i košarkaši na nekoj od prve tri pozicije nije ih bilo samo u Moskvi 1980. godine, kada nisu ni učestvovale. Otkako je vaterpolo za žene uveden 2000. godine u Sidneju, svaki put su Amerikanke dobijale priznanja: tri zlata, dva srebra i bronza. A, slična priča je i sa fudbalerkama iz te zemlje, samo je vrmenski interval nešto drugačiji. Od Atlante do Londona su bile na postolju. Dakle, pet puta.
Sve u svemu, američki sportisti i srpski vaterpolisti prkose svim zakonima u ovom veku.
