Selidba iz Srbije i život u imigraciji za najveći broj ljudi podrazumeva strah od novog početka i suočavanja sa činjenicom da u nepoznatoj zemlji profesionalna karijera počinje od nule. U Kanadi, nepisano je pravilo, odgovarajući posao se pronađe tri godine posle useljenja i navikavanja na novo okruženje, drugačiji sistem rada i života.
Tri godine su i period za sticanje iskustava i preporuka koje vode ka dobrom poslu. Neznatno je lakše onima sa specifičnim profesijama ili zanatlijama koji znaju kako i gde da traže svoje novo mesto. Ali početak od nule pruža i slobodu da se oprobaju u potpuno novim poslovima. Video pogledajte klikom ovde.
Vankuver je zajednička tačka za Jovu, Maju, Mariju i Ivana. Grad u kojem su pronašli svoje mesto, neko pre 25, 20, 10 ili tek pre godinu dana. Majina porodica ove godine slavi četvrt veka od dolaska.
Kako je izgledao početak?
„Pokušavala sam da nemam plan B, da ne bih odustala. Tetka me je otpratila sa rečenicom – ‘Zašto odlaziš, tamo ćeš možda da pereš sudove, ovde možeš da radiš ono što si studirala?’ To mi je zvonilo u glavi, zato nisam imala plan B“, naglašava Maja Lazarević, stomatolog.Sa diplomom stomatologa, u Kanadi je dve godine trajao proces nostrifikacije diplome. Morala je ponovo da polaže „fakultet u malom“. Na svom „novom početku“ radila je na smenu u tri ordinacije, često i šest dana u nedelji. Danas je u svojoj ordinaciji.
„Ne znate prvo kako ćete da prođete, a i kad prođete kako ćete biti prihvaćeni. Dolazite iz male zemlje, imate akcenat, ime. Ali kad prođe neko vreme shvatite da su ljudi ljudi ako jesu i uglavnom bude dobro“, dodaje Maja.
I kada se naviknete, nedostaju vam mirisi rodnog kraja
Ljudi za Jovu Bučera, u prevodu Mesara, kažu da je institucija. Ne može, kaže, da napravi dovoljno mesnih proizvoda koliko ima onih koji su željni ćevapa, pečenja i kobasica. Njegova je prodavnica raj za proizvode iz domovine, ali i mesto za razmenu informacija koje imigrantima olakšavaju život. Samom Jovi nije bilo lako kada je pre 22 godine sa suprugom i četvoro dece stigao u novi dom. Mašinski tehničar, prvih osam godina radio je u struci, ali na terenu.
„Montirao sam panele, sekao, išao sam od 4 do 11 naveče svaki dan i kad mi je iskrsla prodavnica, to sam kupio i nastavio godinu dana da radim u kompaniji. Dolazio sam ovde u 6 sati, spremao frižidere, pa u firmu, pa od 5 do naveče opet sekao meso i spremao. Nije bilo lako, ali isplatilo se. Takav je život“, kaže Jovo Rašković, vlasnik mesare.
Marija je, poput Jove, sa novim životom započela i novu profesiju.„Shvatila sam da imam šansu za novi početak i želela sam da se bavim nečim u čemu ću da uživam“, napominje Marija Stanojević.Iz rodne Raške i Narodne bibilioteke Srbije, u Vankuveru je uskočila u cipele agenta za nekretnine. Iskustvo u radu sa ljudima bilo je dobra osnova, ali da bi promenila posao, morala je ponovo u školu. Godinu dana, uz malu bebu, sticala je novu diplomu, i nasmejala se na pitanje da li joj je bilo teško.
Od Narodne biblioteke Srbije, do agenta za nekretnine u Vankuveru
„Sebe to nikad nisam pitala. Sigurno, ako gledaš širu sliku, da je Vankuver jedan od najdinamičnijih svetskih tržišta. Dolaze ljudi iz celog sveta, velika konkurencija, ali meni nije bilo teško. Bitno je biti otvoren, iskren i mene je posao i izgradio ovde kao ličnost“, dodaje Marija.
Vrata su se, na neki način, za Ivana, softverskog inženjera, sama otvorila. Odlazak u inostranstvo je planirao godinama. Australija mu se činila dalekom, za život u Švajcarskoj bi morao da nauči nemački jezik, u Ameriku mu se nije išlo. A onda je dobio elektronsku poštu od ugledne američke kompanije sa pozivom da im se pridruži u Kanadi.„U našoj struci je to često. Oni jure po Linktinu ljude koji se bave našom profesijom, a koji imaju iskustvo. Stiže meni mejl jednog dana da im treba čovek kao ja, i da li bi hteo da radiš za nas, i ja rekoh možda. Spakovao se, otišao u Grčku na razgovor sa poslodavcem i ubrzo dobio avionsku kartu za Vankuver. Jedno od pitanja koje smo sebi postavljali tri meseca pošto smo došli je: zašto nismo došli ranije“, navodi Ivan Veličković, softverski inženjer.
Da li bi ponovo odlučili da krenu od nule?
Na pitanje da li bi sebe mogli da zamisle baš na ovom mestu, kada bi se vratili na početak svoje priče, svi imaju potvrdan odgovor.
„Mogla bih. Ne znam da li bih bila vlasnik ordinacije, da li sam o tome razmišljala, ali mislim da većina stomatologa mora tako da razmišlja“, kaže Maja Lazarević.
„Imam četvoro unučadi, sredili smo se, skućili, ostvarili smo ono što smo želeli i to je to“, navodi Jovo Rašković.
„U ovom trenutku imam prilično jasnu predstavu gde ću biti u narede dve godine, pet, deset godina“, tvrdi Ivan Veličković.
„Nikad nije kasno za novi početak, bilo gde“, ističe Marija Stanojević.
„Bolje sutra“ nikome nije obećano, ali, slažu se svi, doći će ako se u budućnost gleda hrabro i vredno ide ka cilju. Gde god bili, i kakav god da vam je početak.
Vankuver je zajednička tačka za Jovu, Maju, Mariju i Ivana. Grad u kojem su pronašli svoje mesto, neko pre 25, 20, 10 ili tek pre godinu dana. Majina porodica ove godine slavi četvrt veka od dolaska.
Kako je izgledao početak?
„Pokušavala sam da nemam plan B, da ne bih odustala. Tetka me je otpratila sa rečenicom – ‘Zašto odlaziš, tamo ćeš možda da pereš sudove, ovde možeš da radiš ono što si studirala?’ To mi je zvonilo u glavi, zato nisam imala plan B“, naglašava Maja Lazarević, stomatolog.
Sa diplomom stomatologa, u Kanadi je dve godine trajao proces nostrifikacije diplome. Morala je ponovo da polaže „fakultet u malom“. Na svom „novom početku“ radila je na smenu u tri ordinacije, često i šest dana u nedelji. Danas je u svojoj ordinaciji.
„Ne znate prvo kako ćete da prođete, a i kad prođete kako ćete biti prihvaćeni. Dolazite iz male zemlje, imate akcenat, ime. Ali kad prođe neko vreme shvatite da su ljudi ljudi ako jesu i uglavnom bude dobro“, dodaje Maja.
I kada se naviknete, nedostaju vam mirisi rodnog kraja
Ljudi za Jovu Bučera, u prevodu Mesara, kažu da je institucija. Ne može, kaže, da napravi dovoljno mesnih proizvoda koliko ima onih koji su željni ćevapa, pečenja i kobasica. Njegova je prodavnica raj za proizvode iz domovine, ali i mesto za razmenu informacija koje imigrantima olakšavaju život. Samom Jovi nije bilo lako kada je pre 22 godine sa suprugom i četvoro dece stigao u novi dom. Mašinski tehničar, prvih osam godina radio je u struci, ali na terenu.
„Montirao sam panele, sekao, išao sam od 4 do 11 naveče svaki dan i kad mi je iskrsla prodavnica, to sam kupio i nastavio godinu dana da radim u kompaniji. Dolazio sam ovde u 6 sati, spremao frižidere, pa u firmu, pa od 5 do naveče opet sekao meso i spremao. Nije bilo lako, ali isplatilo se. Takav je život“, kaže Jovo Rašković, vlasnik mesare.
Marija je, poput Jove, sa novim životom započela i novu profesiju.
„Shvatila sam da imam šansu za novi početak i želela sam da se bavim nečim u čemu ću da uživam“, napominje Marija Stanojević.
Iz rodne Raške i Narodne bibilioteke Srbije, u Vankuveru je uskočila u cipele agenta za nekretnine. Iskustvo u radu sa ljudima bilo je dobra osnova, ali da bi promenila posao, morala je ponovo u školu. Godinu dana, uz malu bebu, sticala je novu diplomu, i nasmejala se na pitanje da li joj je bilo teško.
Od Narodne biblioteke Srbije, do agenta za nekretnine u Vankuveru
„Sebe to nikad nisam pitala. Sigurno, ako gledaš širu sliku, da je Vankuver jedan od najdinamičnijih svetskih tržišta. Dolaze ljudi iz celog sveta, velika konkurencija, ali meni nije bilo teško. Bitno je biti otvoren, iskren i mene je posao i izgradio ovde kao ličnost“, dodaje Marija.
Vrata su se, na neki način, za Ivana, softverskog inženjera, sama otvorila. Odlazak u inostranstvo je planirao godinama. Australija mu se činila dalekom, za život u Švajcarskoj bi morao da nauči nemački jezik, u Ameriku mu se nije išlo. A onda je dobio elektronsku poštu od ugledne američke kompanije sa pozivom da im se pridruži u Kanadi.
„U našoj struci je to često. Oni jure po Linktinu ljude koji se bave našom profesijom, a koji imaju iskustvo. Stiže meni mejl jednog dana da im treba čovek kao ja, i da li bi hteo da radiš za nas, i ja rekoh možda. Spakovao se, otišao u Grčku na razgovor sa poslodavcem i ubrzo dobio avionsku kartu za Vankuver. Jedno od pitanja koje smo sebi postavljali tri meseca pošto smo došli je: zašto nismo došli ranije“, navodi Ivan Veličković, softverski inženjer.
Da li bi ponovo odlučili da krenu od nule?
Na pitanje da li bi sebe mogli da zamisle baš na ovom mestu, kada bi se vratili na početak svoje priče, svi imaju potvrdan odgovor.
„Mogla bih. Ne znam da li bih bila vlasnik ordinacije, da li sam o tome razmišljala, ali mislim da većina stomatologa mora tako da razmišlja“, kaže Maja Lazarević.
„Imam četvoro unučadi, sredili smo se, skućili, ostvarili smo ono što smo želeli i to je to“, navodi Jovo Rašković.
„U ovom trenutku imam prilično jasnu predstavu gde ću biti u narede dve godine, pet, deset godina“, tvrdi Ivan Veličković.
„Nikad nije kasno za novi početak, bilo gde“, ističe Marija Stanojević.
„Bolje sutra“ nikome nije obećano, ali, slažu se svi, doći će ako se u budućnost gleda hrabro i vredno ide ka cilju. Gde god bili, i kakav god da vam je početak.
IZVOR:RTS.RS