Iako je najčešći izraz koji koristimo za osobe koje se bave kamiondžijskim poslom “vozač kamiona”, nekada je najmanje što radite u toku dana upravo – vožnja kamiona.
Ume da se oduži utovar (za sada rekord devet sati utovara u Athens, GA), a bogami i istovar (ekstremno zanimljivih četrnaest sati na istovaru u Valparaiso, IN). Nekada tri sata sedite i čekate pomoć na putu u dva ujutru jer vam je puklo crevo i iscureo antifriz. A nekada vam za petnaestak kilometara treba više od dva sata jer su se slupali šleper i cisterna i jedan vozač je poginuo u požaru a drugog je odvezao helikopter…
Ako ste neiskusni, možda će vam trebati i više od pola sata samo da se parkirate, ili celih sat da natočite gorivo. Sve jedeo svakodnevnog posla, ali teško da može da se smatra “vožnjom kamiona”. Kada ste frišak vozač, sve vas te stvari mnogo nerviraju, pa pored sata trošite i živce. A onda se vremenom jednostavno pomirite sa tim da ne možete ništa da promenite i da je od nerviranja mnogo važnije da vreme što brže proleti.
Za takve situacije ja u svom kamionu trenutno imam “Netflix” na laptopu, bar 5-10 vesterna na DVD-ju, autobiografije mojih heroja iz “Mućki”, kao i nekoliko fanzina štampanih isključivo u crno-beloj tehnici. Međutim, nekad ni to ne pomaže. Jednostavno, uhvati Vas neki đavo, i ne pušta.
U takvoj jednoj situaciji, kada je vreme prolazilo dozlaboga sporo, a meni se po glavi vrzmale mračne misli, odlučim da ih razbijem tako što ću iz spavaćeg dela kabine preći napred, na mesto vozača. Seo sam tako i posmatrao šta se zbiva okolo. A okolo – jarda, prikolice, ništa bogznašta. Sve dok u jednom trenutku iz kamiona do mene ne iskoči jedan gospodin, belac, bar duplo stariji od mene. U jednoj ruci minijaturna krpica, u drugoj neko sredstvo za poliranje. I krene da glanca. A kamion, vidi se izdaleka, nedavno opran, cakli se. Ali ne mari ovaj. Cepa redom; retrovizori, bravice, farove, ručke, branik, čak i stepenice. Zagleda iz svakog ugla, malo dune, pa pažljivim, brižnim potezima skine “maglu”. Na malom retrovizoru se zadržao sigurno pet minuta…
Bio je to jedan od onih klasičnih američkih modela, plavi Kenworth W900, maksimum desetak godina star. Većina delova je bila hromirana, tako da je poliranje imalo smisla. Mada, siguran sam da bi ga ovaj glancao i da nije. Posmatrao sam ga i razmišljao…
I zato ću ja uskoro drumove ostaviti “Turcima” i onima poput onog čike sa krpicom. Da bih nastavio da poliram svoje reči, da glancam svoja slova i ukrašavam rečenice. I onda, kada završim, izdaleka i izbliza posmatrao da li negde ima neka mrlja, i sa istim entuzijazmom dotezao svoje prideve i brisao svoje atribute.
Obojica smo vozači kamiona. Obojica čekamo na utovar i obojica ćemo da vozimo po desetak sati danas. Kada bi postojao neki poligon gde bi ocenjivali naše kamiondžijsko umeće, između nas dvojice verovatno ne bi bilo velike razlike. Možda ja umem bolje da se uparkiram od njega, ili kao mlađi imam bolje reflekse u kriznim situacijama. Vrlo je moguće da se i bolje služim mapama i kamiondžijskim aplikacijama.
Ali, kada bi od nas dvojice kamiondžija trebali da odaberemo ko je “truck driver” a ko “steering wheel holder” (držač volana), jasno je da bi u toj podeli ja bio ovo drugo. Jednostavno, nas se dvojica ne bavimo istim poslom. Jer on ima krpicu i sredstvo za poliranje, a ja najjeftiniji “Vindeks” i ubrus. Meni je dovoljno da mi je kamion pristojan, a on bi da mu je kamion najlepši na autoputu. Meni je retrovizor pritegnut “izolirkom”, a on je svoj verovatno birao nedeljama. Zašto? Pa da bi ga ljudi primetili. Da bi se okrenuli za njegovim ljubimcem. Da bi ga sa poštovanjem pozdravio svako ko ima slična interesovanja. Da možda nekada dobije neku nagradu, šta ga znam?…
A to je upravo razlog što pišem ovu kolumne, ali i svako slovo koje sam do sada napisao, iskucao ili izdiktirao. Svako želi da bude primećen u onome što voli da radi. I zato ću ja uskoro drumove ostaviti “Turcima” i onima poput onog čike sa krpicom. Da bih nastavio da poliram svoje reči, da glancam svoja slova i ukrašavam rečenice. I onda, kada završim, izdaleka i izbliza posmatrao da li negde ima neka mrlja, i sa istim entuzijazmom dotezao svoje prideve i brisao svoje atribute. Olovka je moja krpica, a papir moj blistavi “Kenworth”. I biću najsrećniji ako u godinama svog vremešnog kolege kamiondžije budem gledao neku svoju buduću kolumnu sa istim ponosom sa kojim on gleda svog sveže ispoliranog ljubimca.
I, samo da znate, nije uopšte bitno da li je Vaš “Kenworth” najlepši, najsjajniji i najposebniji, bitno je da ga polirate.
IZVOR:SERBIANTIMES.INFO
