Duh starog Leskovca čuva i berbernica koja bez prekida radi od 1936. godine. U istom ambijentu, sa istim alatom i manirima, mušterije danas dočekuju sin i unuk Perice Stankovića, jednog od prvih leskovačkih berberina.
I ime joj je isto i mesto gde je nastala pre 84 godine. Petar Stanković, čuveni Perica kako su ga Leskovčani zvali, bio je među prvim majstorima berberskog zanata u gradu. Znanjem, ljubaznošću i manirima sticao je ugled, poštovanje i poverenje mušterija.
Sa osmehom ih dočekuje i Peričin sin Slavoljub. Sedam decenija sa očevim makazama u rukama.
“Dolaze i doktori i radnici i zemljoradnici. Svi. Od ovog čuješ jednu priču, od drugog drugu i tako prolazi vreme”, kaže berberin Slavoljub Stanković.
Dedu nije upoznao ali je krenuo njegovim i očevim stopama pre četvrt veka. Mlađi Leskovčani strpljivo čekaju u redu da ih Srđan podšiša i obrije.
“Još dok sam bio mlađi dolazio sam tu u radnju i jednostavno sam zavoleo taj posao. U vojsci sam radio kao frizer. I posle vojske krenuo sam da radim u salonu”, dodaje Srđan.
Berbernica sa dušom – kažu stalne mušterije. Dok čekaju, mnoge vesti saznaju ne samo iz novina. Uz doterivanje idu šale, smeh, druženje, anegdote.
“Tu je sve. Čim se zatvore vrata to ostaje samo kod nas i nigde više. I to je veličina ove radnje”, kaže Leskovčanin Vojislav Cvetković.
“Ja mislim da se za ove 35, 40 godina nigde nisam podšišao osim ovde”, ističe Vojislav Mladenović.
Neke priče bi mogle da se pretoče i u knjigu poput one kako su nekada za istim kafanskim stolom u Leskovcu sedeli lekar i berberin.
“U to vreme zubara nije bilo. Zubi su se vadili u berbernici. Moj tata je bio i zubar i berberin”, objašnjava Momčilo Stanković, Slavoljubov brat.
Zubarska klešta su odavno poklonili, ali će stari berberski alat imati posebno mesto u radnji koju će proširiti i renovirati. Moraju, kažu Stankovići, odavno je načeo zub vremena.
IZVOR:RTS
