Koreni demografskog sloma: Porast broja samaca i pad nataliteta kao globalni fenomeni

Peking, Kina

Starenje i smanjenje broja stanovnika u skoro svakoj zemlji sveta (osim u Africi i južnoj Aziji) je trend koji oblikuje našu svakodnevicu. Međutim, čini se da brojne analize koje se bave ekonomskim i političkim efektima „demografskog sloma“ imaju jednu slabost. Naime, u javnim debatama ili istraživanjima implicitno se polazi od pretpostavke da je glavni cilj kome stremimo danas isti kao i što je bio pre dve ili tri decenije – naći načine (modalitete) da se parovi podstaknu da imaju više dece. Stoga je za mnoge verovatno iznenađenje da centralna demografska priča savremenog doba više nije opadajuća stopa rađanja, već rastući broj samaca, što je fundamentalnija promena u prirodi modernih društava.

Pažljiviji pogled na dostupne podatke ukazuje na taj potpuno novi izazov. Naime, studije pokazuju da najveći deo pada broja rođenih poslednjih godina nije posledica s tim povezanih odluka parova, već značajnog relativnog pada broja parova. Na primer, da su stope brakova (uključujući i nevenčane parove) u SAD ili u mnogim drugim zemljama Zapada ostale konstantne tokom protekle dve decenije, ukupna stopa fertiliteta (prosečan broj dece po ženi staroj između 15 i 49 godina) danas bi bila čak blago viša.

Trend je globalan. Od istočne Azije do SAD i zemalja EU, preko Turske, Tunisa i Tajlanda do Latinske Amerike, pad broja parova je izraženiji nego pad nataliteta. Čak i u delovima podsaharske Afrike, slični trendovi su u toku. Činjenica da se ovo dešava širom sveta i praktično odjednom implicira na uzroke koji deluju preko granica (a ne na faktore specifične za pojedine zemlje).

Glavni faktori koji su doprinosili padu stope fertiliteta u SAD – manje dece među parovima 1960-1980. i manje parova 2000-2023.

Uloga mobilnih telefona i društvenih mreža

Najvažniji egzogeni šok je skoro eksponencijalni rast upotrebe savremenih mobilnih telefona i društvenih mreža. Naime, geografske razlike u porastu broja samaca uveliko prate upotrebu mobilnog interneta. Broj devojaka, odnosno žena, koje su bez partnera se dramatično povećao s pristupom socijalnim medijima, dominantno preko mobilnih telefona. Ono što je, naravno, najvažnije je da se njihova „računica“ u procenjivanju potencijalnih partnera dramatično izmenila. S tim povezano, brojne studije ukazuju da društveni mediji olakšavaju širenje liberalnih vrednosti, posebno među pripadnicama lepšeg pola, time podstičući njihovu emancipaciju (pored ostalog i u sferi politike) i posledično povišavajući kriterijume pri izboru partnera.

Ovde je ključni problem da je „pul“ ili „bazen“ iz koga se može „izabrati“ poželjni muškarac ostao nepromenjen, iako je zbog socijalnih medija on prividno dramatično proširen. S tim povezano, značajno povećano vreme za izbor partnera se na nivou ukupne populacije manifestuje kroz ozbiljan sistemski problem, a to je znatno manje „romantičnih veza“.

Verovatno nije iznenađujuće da je (relativni) pad broja parova najdublji u „ekstremno onlajn“ Evropi, istočnoj Aziji i Latinskoj Americi, dok su na začelju Afrika i južna Azija, gde je pristup vebu ograničeniji. Istina, druge kulturne razlike  između zemalja i regiona utiču na širenju liberalnih ideala (na primer, sistem kasta podstiče visoku stopu brakova, bez obzira na pristup medijima).

Kalkuta, Indija

I druge studije ukazuju na povezanost emancipacije žena (usled smanjivanja nejednakosti u zaradama, jačanja individualizma, pojačane sekularizacije), sa padom stopa brakova. Neke naučne analize, međutim, ukazuju da glavni razlog zašto žene nemaju decu nisu karijera, životni stil ili finansijska oskudica, već to što jednostavno nisu našle pravog partnera. Za razliku od današnjih devojaka, njihove bake i prabake koje ne bi pronašle „idealnog čoveka“ verovatno bi u jednom trenutku pristale da se udaju za „pogrešnog“ muškarca – budući da je biti neudata bilo preteško breme (siromaštva i društvene osude).

Danas, iako u teoriji ne žele da budu same i bez dece, žene – ako ne naiđe „onaj pravi“ – to sebi mogu da priušte. Paradoksalno je da povećana mogućnost izbora neretko dovodi do toga da mnoge savremene žene koje žele decu – nemaju niti porodicu, niti decu.

Dodatno, verovatnoća da će par koji živi zajedno „raskinuti“ pre nego što dobije novorođenče se dramatično uvećala. Na primer, jedna studija pokazuje da je u Finskoj danas veća šansa da će se momak i devojka koji žive zajedno razdvojiti nego imati dete – oštar preokret od istorijske norme ove zemlje. Ista studija ukazuje na još jedan zabrinjavajući trend u Finskoj. Naime, pad u formiranju „romantičnih odnosa“ je najstrmiji među siromašnima, koji su daleko brojnija kategorija nego bogati.

Faktička podudarnost pada stope fertiliteta i broja osoba u partnerskim (romantičnim) vezama

Šta može da se uradi?

Naravno, sloboda izbora je kako će ko provesti svoj život, kao i sa kim ili bez koga. S tim povezano, nema sumnje da su mnogi „srećni samci“. Međutim, podaci o usamljenosti i frustracijama s tim u vezi su obespokojavajući. Generalno, ako je osoba sama, postoji veća verovatnoća da će se suočiti sa kliničkom depresijom. Dodatno, na nivou opšte populacije snižena sposobnost pronalaženja i partnera i održavanja romantične veze može se dovesti u vezu sa rastućim brojem samaca.

Naime, u studiji koja je obuhvatala 7.000 učesnika u 14 zemalja, skoro polovina ispitanika je saopštila da ima teškoće da započne i održava veze. Ono što dodatno obeshrabruje je da pomenuti problem izraženiji među mlađim ispitanicima. Verovatno objašnjenje je da evolutivno razvijene sposobnosti da se nađe i zadrži partner ne funkcionišu dobro u savremenom društvu (u kojem se živi na radikalno drugačiji način od onoga u kojem su obitavali naši preci). Naime, uprkos ključnoj ulozi ovih veština u reprodukciji, naše kognitivne sposobnosti su se razvile u drugom pravcu, te su adaptacije koje su bile funkcionalne za naše pretke vremenom gubile na značaju.

Sve ukazuju da je problem s kojim se suočavamo višeslojan, i da politike koje bi trebalo da ublaže posledice pada populacije, pored ostalog, treba da se pozabave psihološkim problemima značajnog dela stanovništva. Ono što trenutno imamo na delu u mnogim državama su razni finansijski podsticaji i druge pronatalitetne politike. Iako se ne mogu osporiti pozitivni efekti ovakvih mera, budući da one „rade“ protiv mnogo jačih socio-kulturnih sila njihov učinak svodi se na blago ublažavanje negativnog trenda.

Fotografije neudatih devojaka i neoženjenih mladića na “blind date” festivalu u Šangaju, Kina, maj 2013.

Čini se da bi politike usmerene na olakšavanje formiranja „partnerskih odnosa“ mogle biti efikasnije od onih koje imaju za cilj da pomognu parovima da imaju bebe. Budući da je neudate žene ili neoženjene muškarce teško motivisati da izmene svoja (visoka) očekivanja kada su slobodno odlučili da će radije platiti cenu da to ne učine, zaista nije lako naći pogodne stimulanse. S tim u vezi, indikativni su pokušaji Kine da putem raznih festivala na kojima se okupljaju neženje i neudate devojke podstakne povećanje broja brakova.

Jedna od solucija može biti i podrška samohranim majkama. Naime, mnoge žene ne žele da po svaku cenu ulaze u partnerski odnos, ali mnoge od njih bi da imaju decu pod određenim uslovima. Kako je biti samohrana majka i dalje socijalno stigmatizirano, ali i skupo, kreatori politike bi trebalo da nađu načine da bolje podrže samohrane majke, kako bi pad nataliteta bio usporen.

Na kraju, ne treba ideološki suditi – svet sa rastućim brojem samaca nije nužno bolji ili gori od onog sa parovima i porodicama. Međutim, on je suštinski drugačiji od sveta u kome smo živeli donedavno, a to donosi gigantske ekonomske, političke, odnosno društvene izazove za koje očigledno nismo spremni.