“Rasprava” koja se u Srbiji tim povodom zahukta krajem oktobra, nije izostala ni ove godine – Noć veštica ili Sveti Luka.
Iskreno, prilično me zamara ta priča i ne bih ovo ni pisala da koleginica koja ima devojčicu od 13 godina nije dobila poruku od njene razredne u kojoj se roditeljima sugeriše da ne dopuste deci da na bilo koji način učestvuju u “proslavi” Noći veštica.
Naravno, usledio je “rat” u Viber grupi. Jedni su podržali učiteljicu, ističući da je Noć veštica “satanistički praznik” koji je stigao iz mrske nam Amerike. Tvrdili su da mu je cilj da i “našu pravoslavnu decu” uvuče u to klupko okultizma i dekadencije.
Drugi su poruku dočekali “na nož”. Zašto bismo deci zabranjivali da se maskiraju, zabavljaju i rade ono što i njihovi vršnjaci širom sveta, pitali su ogorčeno. Šta je loše u toj bezazlenoj zabavi u kojoj deca uživaju? Hoće li kostim ili malo šminke ugroziti temelje pravoslavlja?
Treći su ćutali i pomalo zbunjeno trljali čelo. Šta sad da rade sa kostimom koji su već kupili i kako da objasne detetu da nema ništa od izlaska na maskenbal u lokalnom kafiću, pitali su se dok su za slavskim stolom kod kumova proslavljali Svetog Luku.
Roditeljske dileme me ne muče, a iskreno, ne spadam ni u jednu od ove tri grupe, kada je stav prema Noći veštica u pitanju. Rekla bih čak da je i njihova rasprava krenula u pogrešnom smeru, kao i obično kod nas.
Neću vas zamarati internet znanjima o ovoj svetkovini jer verujem da ste već čuli da poreklo vuče od keltskih paganskih običaja čiji je cilj bio sjedinjavanje s mrtvima i prinošenje žrtvi bogu Samhainu, takozvanom “knezu smrti”.
Noć, koju su Kelti obeležavali verujući da će umilostiviti mračne sile, postala je praznik kakav danas poznajemo, u Americi, pod pritiskom industrije zabave, kulta potrošačkog društva i interesa velikog kapitala.
Baš onda kada je i Božić postao dan u kojem se razmenjuju pokloni, jedu ogromne količine hrane i putuje na egzotične destinacije. Rođenje Isusa Hrista malo je kome na pameti dok kupuje, troši i jede kao da sutra ne postoji.
Vera u njegovo čudesno vaskrsenje nekako se povukla pred iščekivanjem poklona koje donosi Uskršnji zeka, a poseban fenomen postao je tzv. Dan zaljubljenih. Kome još pada na pamet stradanje i odrubljena glava Svetog Valentina dok se prodaju tone cveća i slatkiša i plaćaju romantične večere, spa uživanja i putovanja?
I ne, nije ni nas, pravoslavce, zaobišao taj zapadnjački, potrošački trend.
Ni naše krsne slave nisu više porodična okupljanja oko ikone, slavskog kolača i žita…kako bi trebalo da bude. Odavno su se ti dani u godini pretvorili u gozbe i beskrajno smenjivanje predjela, salata, sarmi, pečenja i kolača. Sve ređe su to datumi u kojima se slavi zajedništvo i porodične vrednosti, a sve češće prilika za besomučne svađe zbog politike i raznih drugih, obično nebitnih tema.
Rezultat slavskih veselja često su pijani muškarci, umorne žene i deca nezadovoljna poklonima. Da ne pominjem da su neki počeli da “slave” u kafanama.
Verski i svi ostali praznici i kod nas su postali prilika za neumereno trošenje i vrlo često banalne proslave posle kojih su prazni i džepovi i duše.
Neće naša deca postati sledbenici Satane ako se maskiraju za Noć veštica, ali neće ništa pametno naučiti ni ako, ,umesto prijatnog porodičnog okupljanja pod okriljem sveca zaštitnika, na slavi slušaju svađu pijanih gostiju.
Možda će biti radosni ako im za Božić kupite novi telefon, ali će ih kao ljude oblikovati ljubav i pažnja koju jedni drugima poklanjate. I Božiće će po tome pamtiti. Bar se meni tako čini.
Dakle, nije dilema Noć veštica ili Sveti Luka već umerenost, prave vrednosti i duhovna zadovoljstva ili konzumerizam, večita glad i povodljivost.
Doduše, nije mi baš jasan smisao gledanja filmova strave i užasa, maskiranja u veštice, vampire, đavole, kosture i ko zna kakva čudovišta, ali to je, rekla bih, već stvar ličnog izbora.
