Miroslav Miro Nikolić, povratnik iz Kanade, nedavno je priredio izložbu fotografija u prepunoj maloj sali Doma kulture “Stevan S. Mokranjac” u Negotinu. Miro je detinjstvo proveo u Mokranju, kraj Negotina, u Vankuveru je živeo skoro 50 godina, a vratio se u rodni kraj da fotografiše kako kaže, svoje ljude i da sačuva dušu koju, kako naglašava, Zapad uzima.
Izložio je 22 interesantne crno-bele fotografije i još toliko u koloru. Posle otvaranja izložbe Miro je rado govorio za “Vesti”.
– Rodom sam iz Mokranja i Smedovca, otac je iz Smedovca, a majka iz Mokranja, ali živeo sam kao dete u Mokranju. U Vankuveru sam bio skoro 50 godina, tamo sam radio i vratio se u svoj kraj da fotografišem svoje ljude, taj momenat koji znači nešto i ima simetriju, neku ljubav ili nešto što može da se zapamti za sva vremena. To tražim i verujem da ću da uspem u tome. Uvek sam tražio odgovor moje duše, ko sam, šta sam, šta radim u Vankuveru. Fotografija me intrigrira i nalazim taj jezik koji je drugačiji, koji ima neku dušu, neki osećaj iznad moje psihe. Verujem da ću da uspem u tome i eto večeras je izložba za moje Negotince, koje toliko volim. Plemeniti ljudi i upoznao sam neverovatno dobre ljude i drago mi je da sam se vratio nazad – počinje priču Miro.
Sanjao svoje selo
Kaže da ga je nešto vuklo da se vrati.
– Jezik, putevi, moje selo, a i sanjao sam ovaj grad i ulice već nekoliko godina. U Vankuveru sam živeo dobro, ali čovek na tom Zapadu izgubi sebe, jer postaješ deo mehanizma koji pravi pare i kapitalizam je surov sistem, nije kao ovde da se radi da bi se živelo, tamo se živi da bi se radilo i čovek zaboravi sebe vrlo lako. Tih 47 godina u Kanadi je toliko toga opralo u meni, u mojoj duši, da sam se u zadnjih godinu dana pitao, ko sam šta sam i šta ja radim tamo i za koga radim. Pa rekoh, OK, prekini sve, prodaj sve i vrati se u svoj kraj, gde si se rodio. Pre godinu i po dana sam bio ovde na odmoru, to je bila velika odluka i veliki preokret da se konačno vratim za stalno u Negotin. Jer u te dve nedelje sam bio srećniji nego za svih 47 godina koliko sam boravio u Kanadi – u jednom dahu priča naš sagovornik.
Zlatne ruke
Au Vankuveru je Miro imao metalostrugarsku radnju, vario je razne konstrukcije od različitog materijala, radio je za vojsku, za Boing i privatna lica. Specijalnost mu je bila dogradnja konstrukcije motocikala. Ima što bi naš narod rekao, zlatne ruke, ume sve da napravi. Uz sve to, zavoleo je fotografiju kojoj se posebno posvetio posle povratka u zavičaj.
– Za ovu izložbu sam pažljivo birao fotografije i menjao ih nekoliko puta ali sam znao da konačno moram da imam ove koje sam pokazao. Imam nekoliko fotografija iz Negotina i iz sela, ali biće ih mnogo više u budućnosti, tek sam tri meseca ovde. Inače, imam više od 250 fotografija koje su ostavile neki trag u meni. Primetio sam da naši ljudi imaju drugačija lica, sa više karaktera, više muke se možda ogleda njima. Meni je mnogo lakše da fotografišem nego da odaberem šta da pokažem. Ove fotografije su na neki način ogledalo mene, prikazuju usamljenost, ljubav.. Za mene je fotografija toliko individualna, kao san.
Ž. Marković i lična arhiva
SVEČANO OTVARANJE: Miroslav Miro Nikolić, Vanja Stanojević, direktorka Doma kulture, Milan Radosavljević i Mića Drča
Dva lica
Milan Radosavljević, urednik likovnog programa Doma kulture u Negotinu, koji je zadužen za sve izložbe, kaže da je ovo za njega bilo iznenađenje što se tiče Mirovog rada.
– Miro je 1973. godine krenuo u Kanadu, tamo proveo čitav svoj radni vek, bavio se i fotografijom dugo, čak i u izlagačkom smislu. Ovo je njegova prva samostalna izložba i možda je dobro što ta prva samostalna izložba upravo ovde u Negotinu odakle je i krenuo na Zapad. Svoj fotografski rad je predstavio u nekoliko foto-časopisa u Kanadi, a ova izložba je koncipirana tako da imamo 22 crno-bele fotografije, a u toku večeri u pauzi dok se svi osvežavaju koktelom, Miro i ja ćemo da okrenemo fotografije, jer su na poleđini druge fotografije u boji – objašnjava Milan Radosavljević.
Uhvaćen pravi momenat
Slikar Mića Drča nam kaže da su on i Miro smo braća po fotografiji.
– Znamo se, zajedno slikamo i zajedno delimo fotografije i analizirao sam svaku njegovu fotografiju i među prvima sam ih video i u neku ruku ocenio koja je više, a koja je manje dobra, jer su sve dobre. Miro je čovek koji ima specifičnu temu, a to je ulična fotografija, to je fotografija trenutka. Ako reagujete u momentu dešavanja nečeg, to je to. A ako reagujete prebrzo ili pak sporije, izgubili ste fotografiju. Ulična fotografije je kao lutrija, danas ćete uraditi jednu dobru fotografiju, a sutra i prekosutra nijednu.
Savršena celina
– Meni je jako drago što su fotografije crno-bele i vraćamo se u doba kada je crno-bela fotografija dominirala, lep je kolor, odličan, vide se lepe boje, međutim crno-bela fotografija ima dušu, znači vidite na ovim fotografijama dušu ovih ljudi. Fotografije Mira Nikolića odlikuje savršena kompozicija, tehnički su savršene, tako da je ovo jako lepa celina. Miro dobro barata i prednjim i zadnjim planom fotografije – detaljno objašnjava Mića Drča.
Ogledalo autora
– Zahvalio bih svima vama, na velikoj poseti i ovo meni puno znači. Ulična fotografija se ne gleda, ona se oseća. Kada pogledate neku fotografiju u vama se budi detinjstvo, vaši snovi, ili vaš strah. Moje fotografije su ništa drugo nego ogledalo mene, moje duše, ono što sam ja, ponekad i usamljen, ljubav dece, ljubav roditelja i tako – obratio se publici Miroslav Miro Nikolić.
On je zahvalio vinariji Boeresku koja je priredila koktel i kompaniji Aleksandrović na ukusnim slatkišima.