Zemlja u kojoj su Tito, Gadafi i Prigožin nacionalni heroji
Испред православне Цркве Светог Андреја у Бангију (Фото: приватна архива)
Bangi – Uvreženo je mišljenje da su osnovni izvori zagađenja u nekom gradu industrija i automobili, ali u Bangiju, glavnom gradu Centralnoafričke Republike (CAR), u kojem po proceni živi oko 800.000 ljudi, to nije razlog za prljav vazduh. Suva zemlja koja se u trenutnoj sušnoj sezoni pretvara u prašinu, svakodnevno stihijsko spaljivanje smeća na svakom koraku i masovna priprema hrane na otvorenoj vatri stvorili su kod mene osećaj da je vazduh u Bangiju najzagađeniji koji sam do sada udisao. Na izlazu iz Bangija prema vodopadima Bouali prostire se nepregledna kolona složenih cepanica i džakova uglja. Zatičem veliki broj, očigledno nakupaca, koji ugalj i drvo tovare u kamione, pikape, automobile i prikolice motocikala i voze ih u grad. Dnevna temperatura u Bangiju retko pada ispod 30 stepeni, pa ako se pitate šta će im drva i ugalj odgovor ćete naći u poražavajućoj činjenici da manje od polovine građana prestonice ima struju. Po statistici, tek trećina gradskog stanovništva u državi ima struju, na selu svega njih oko jedan odsto, odnosno samo 15 procenata svih stanovnika CAR. Dakle, otvorena vatra je čak i za većinu stanovnika glavnog grada jedini način pripreme hrane.
Posle nekoliko sati vožnje polurazbijenim asfaltom i makadamom, stižemo na vodopade Bouali. U susret nam hrle lokalni vodiči, koji su tu pre svega da vam pomognu da se strmom stazom spustite u podnožje, a manje da vam nešto ispričaju. Pitaju odmah odakle smo. Predstavljamo se redom. Većina u našem društvu su Rusi, službenici UN, tu je i par njihovih kolega iz Moldavije a kad je došao red na mene izgovaram: „Srbija.” Osmeh na licu vodiča: „Novak Đoković!” I nastavlja s pitanjem: „Srbija, to je bivša Jugoslavija?” Odgovaram potvrdno, a osmeh na njegovom licu smenjuje ozbiljnost: „To je bila najbolja zemlja na svetu, prokleti bili oni koji su je razbili. Ovu malu hidrocentralu napravili su Francuzi, a onu veliku pored koje ste ranije prošli napravili su Jugosloveni. To je i dalje najveća hidrocentrala u zemlji, odakle većina Bangija dobija struju.” Vodič dodaje da su Kinezi izgradili još veću hidrocentralu, ali ona nikako da bude puštena u rad.
„Tokom istorije CAR je imala samo tri prijatelja: SSSR, odnosno danas Rusiju, Kinu i Jugoslaviju”, kaže Fidel Guandžika, prvi savetnik i bliski rođak predsednika Faustina Arkanža Tuadere. Kasnije sam saznao da ovog harizmatičnog, vitalnog 68-godišnjaka, ranije diplomatu i ministra u dva mandata, bije glas da je najbogatiji čovek u zemlji. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka službovao je i na Balkanu. Tvrdi da je tih godina i početkom osamdesetih 10 puta posetio Beograd, gde se u nekoliko navrata sreo i sa samim Josipom Brozom Titom, a u Rumuniji je upoznao svoju suprugu koja mu je rodila sedmoro dece. Priča da Jugosloveni u CAR-u nisu izgradili samo hidrocentralu u Boualiju, već i „osnovnu konstrukciju elektromreže, glavne puteve, košarkašku salu u kojoj je naš nacionalni tim osvajao prvenstvo Afrike, zahvaljujući vašim traktorima kod nas je ozbiljnije krenula i poljoprivreda, dali ste mnogo stipendija našim studentima da se školuju u Beogradu”.
Jugoslavija i CAR imale su najbolje odnose u sedamdesetim godinama prošlog veka, kada se prepliću poslednja decenija Titove epohe i vladavina kontroverznog diktatora Žana Bedela Bokase, čije ime kada se pomene na Zapadu predstavlja sinonim za kanibalizam. Ipak, političari, istoričari, naučni radnici, pa i običan svet s kojim sam razgovarao u CAR nisu baš sigurni da je Bokasa bio toliko rđav i zao kako decenijama govore na Zapadu. Rektor državnog univerziteta Žerar Grezenke i njegovi saradnici sećaju se da su o Titu učili u školi i u polušali navode: „Tito i Bokasa su se možda dobro razumeli jer su obojica bili maršali u armiji.” Od rektora i saradnika dalje saznajem da se u vreme Bokase, koji se u poslednjoj etapi svoje vladavine proglasio čak i za cara, jedna lokalna etnička zajednica zvanično nazvala Jugosloveni, kao znak zahvalnosti za sva dobra dela koja je Jugoslavija ovde uradila.
Profesor na katedri istorije dr Žiskar Servik ne negira da je režim Bokase bio surov, ali i dodaje da su u njegovo vreme vladali mir i stabilnost. Profesor Servik tvrdi da je, iako je u početku bio slepo lojalan Francuskoj, Bokasa poslednjih godina počeo da vodi suverenu politiku u interesu razvoja zemlje. Smatra da je Zapadu posebno smetalo njegovo savezništvo s libijskim liderom Muamerom Gadafijem, pod čijim je uticajem Bokasa neposredno pred svrgavanje s vlasti prešao iz hrišćanstva u islam.
„Veličina Muamera Gadafija prevazilazi granice Libije. On je bio najveći borac za slobodu, nezavisnost i jedinstvo celog afričkog kontinenta. Njegova smrt nije samo tragedija za Libiju, već i celu Afriku i slobodoljubivi svet”, smatra ovaj mladi istoričar. Sličnog mišljenja o Gadafiju je i Fidel Guandžika, ali i imam Avad, starešina džamije Ali Babilou. Imam Avad među trenutnim afričkim liderima ne vidi dostojnog naslednika pokojnog libijskog lidera i sa setom kaže: „Njegova mučenička smrt je tragedija za sve nas ovde i sve ljude u Africi. Molim se Bogu da novog Gadafija uskoro pošalje Africi.”
Gadafi ima svoje sledbenike i među mlađim generacijama, kojoj pripada i 24-godišnji Ahmat Hasan, lider lokalnog Panafričkog pokreta. Bez obzira na to što je u vreme Gadafijeve smrti imao samo 13 godina Ahmat s vidnim emocijama danas govori o njemu: „On je otac panafrikanizma i siguran sam da će njegove ideje i vizija živeti večno. Gadafi se borio ne samo za svoj narod, već i za sve druge potlačene i obespravljene narode. Želeo je da stvori jedinstvenu afričku valutu, jedinstveni pasoš, pa čak i da plati dugove svih zemalja da bih nas oslobodio od nekolonijalne zavisnosti. Zbog toga su ga i ubili. Ako budemo jedinstveni i odlučni da realizujemo Gadafijevu viziju, za 50 godina u Afriku će dolaziti belci da traže posao.”
Neverovatno je koliko je ovaj mladi čovek uložio napora da dobije visoko obrazovanje. U svom selu završio je osnovnu školu, a 2014. dolazi u prestonicu da nastavi srednje obrazovanje. Dok je pohađao prvo polugođe, Ahmatova škola se zatvara, jer izbija građanski rat između hrišćana i muslimana.
„Živeli smo mirno, nije bilo nikakve netrpeljivosti, taman posla problema i mržnje. A onda je u zvaničnu posetu došao tadašnji predsednik Francuske Fransoa Oland. Neposredno nakon njegovog odlaska naprasno je počeo rat i pogibija na sve strane. Francuzi su podsticali sukobe i naoružavali obe strane”, svedoči Ahmat i seća se da je nedaleko od njegove škole video uništen francuski laki tenk AMH-10.
Ahmat donosi odluku da ode u susedni Čad, gde završava srednju školu i fakultet. Na dan kada smo dogovorili razgovor Ahmatu je bio rođendan i insistirao je da nas ugosti na ručku u domu bliskih prijatelja. Spremili su nacionalni specijalitet šeni – gusenice, ulovljene na drveću, i manioku, lokalno povrće, nešto između repe i krompira. Pojeo sam pun tanjir, a ukus gusenica podsećao je na prženu slaninu.
Ako su tehnološka zaostalost, beda i nemaština imali nekih posrednih pozitivnih efekata, to je što su voće, povrće i meso ovde doslovno organski. Teletina i svinjetina u restoranima u Bangiju imaju ukus kakav pamtim iz ranog detinjstva i ručkova kod dede na selu. Međutim, piletina je tvrda i žilava i u piletu je mnogo više kostiju nego mesa. Ipak, pitanje je koliko stanovnika ove zemlje sebi može da priušti meso, čija je cena na pijaci za poslednje dve godine porasla gotovo dva puta.
U užasnim sanitarnim uslovima na pijačnoj tezgi je izložena govedina, za koju prodavačica traži 4.000 franaka, nešto oko 5,5 evra. Kaže da je tele s njene farme i da je pre godinu dana cena bila upola niža. Na istom delu pijace prodaju se i živi pilići, ali i sušeno meso majmuna i životinje čiji ostaci podsećaju na antilopu. Znajući da nismo kupci, prodavci nisu baš bili voljni za razgovor.
Na drugom delu pijace prodaju se odeća, obuća, proizvodi za domaćinstvo i tehnička roba, među kojom dominiraju tranzistori. U CAR je radio i danas najuticajnije sredstvo širenja informacija. Fred Krok, generalni direktor Radija Lengo Songo, osnovanog kao slobodan i nezavisan medij, tvrdi da imaju čak 2,5 miliona stalnih slušalaca. Radio je i dalje superioran u odnosu na televiziju i štampu, ne samo zbog lakše dostupnosti, već i zbog znatnog broja nepismenih. U oglednoj osnovnoj školi, koju je pre desetak godina izgradila NR Kina, danas u svakom odeljenju uči više od 100 dece. Direktorka škole žali se na hroničan nedostatak udžbenika i nastavnog kadra. Deca iz nižih razreda nemaju čak ni sveske, pa pišu kredom na malim drvenim tablama.
U jednom od siromašnijih kvartova Bangija, gde hiljade ljudi žive bez struje i vode, postoji pravoslavna Crkva Svetog Andreja. Uz nju rade škola i vrtić koji nose ime Svetog Sergeja Radonješkog i napajaju se na agregat. S pripadnicima ove male eparhije, na čijem je čelu otac Sergej Vojemava, dočekao sam Božić. Emocije koje nosim odatle ne mogu se rečima opisati, od obreda krštenja, svečane božićne službe, sjajnog hora, pa sve do bubnjeva koje su na kraju službe uneli u crkvu da u skladu s afričkom tradicijom proslave hrišćanski praznik. Pravoslavna škola u Bangiju radi u mnogo skromnijim uslovima od one kineske, ali u odeljenjima nema više od tridesetak đaka.
Posle zdravstvene zaštite, obrazovanje je drugi najveći socijalni problem u CAR i većini zemalja Afrike. „Da bismo zaštitili ustavni poredak i zaveli red u zemlji obratili smo se Francuskoj i NATO-u da pomognu u obuci naše vojske. Gotovo dve godine oni su naše vojnike učili da se bore motkama, bez upotrebe vatrenog oružja. Predsedniku Tuaderi je prekipelo i on se obratio za pomoć ruskom predsedniku Putinu. Prvi ruski vojni instruktori došli su ovde 2019. i zahvaljujući njima danas imamo vojsku koja je napokon u stanju da štiti ustavni poredak i naš teritorijalni integritet”, priča Fidel Guandžika i ističe: „Posebno cenimo doprinos Jevgenija Prigožina, on je za nas, slobodno možemo reći, nacionalni heroj.”
Prvi savetnik predsednika Tuadere nije jedini koji smatra da su Rusi dali značajan doprinos da se u zemlji znatno popravi bezbednosna situacija. Hasan Buba, ministar stočarstva, Prigožina poredi s Titom i navodi: „Čitao sam negde da je vaš maršal Tito podstakao narode Afrike da se bore za slobodu i nezavisnost. Ja sam rođen mnogo posle Titove smrti, ali lično mogu da posvedočim da tamo gde je stao Tito, nastavio je Jevgenij Prigožin. On je u ovom 21. veku podstakao naš narod da zbaci neokolonijalni jaram. Njegova smrt je velika tragedija za sve nas, ne samo u CAR, već i među našom braćom u Maliju, Nigeru i Burkini Faso. Prigožin je svojim delom zaslužio najveće počasti.”
Buba je inače bivši pobunjenik, koga su nakon što je priznao vlast predsednika Tuadere na Zapadu naprasno optužili za ratne zločine koje je navodno počinio dok se borio protiv vlade u Bangiju.