Depeša UNPROFOR-a otkriva mračnu agendu SAD-a i pokazuje da su oni htjeli Jugoslaviju u ruševinama. Izveštaji iz tog perioda potvrđuju tajne operacije CIA-e, ilegalne pošiljke oružja, “uvoz” džihadističkih boraca i inscenirane zločine…
Na Zapadu je uspostavljen mit da su rat u Bosni izazvali isključivo srpski “separatisti” na čelu sa Slobodanom Miloševićem, koji su težili stvaranju “velike Srbije”. Međutim, depeše kanadskih vojnika koji su bili pozicionirani u Bosni i Hercegovini u sastavu mirovnih snaga Ujedinjenih naroda (UNPROFOR) pokazuju da je istina potpuno drugačija.
Kanadski vojnici poslani su na teren 1992. godine, gde su ostali do kraja “bolne smrti multietničke Jugoslavije”, a njihova misija je svedena na mizeran i po život opasan neuspeh, piše sajt “Greyson”.
Izveštaji iz tog perioda otkrivaju i potvrđuju tajne operacije CIA-e, ilegalne pošiljke oružja, “uvoz” džihadističkih boraca i organizirani kriminal, ali i daju uvid u istoriju rata, koja je u velikoj meri skrivena u zapadnim “mejnstrim” medijima.
Bošnjačke snage provocirale Srbe, Izetbegović je prekršio mirovni sporazum
Konflikt je mogao biti razrešen već 1992. godine tokom pregovora uz posredovanje Evropske unije (“Carrington-Cutilier plan”), koji je predložio da Bosna i Hercegovina bude konfederacija, podeljena na tri poluautonomne oblasti po etničkoj liniji.
Iako je taj plan bio daleko od savršenog, svaka strana bi dobila ono što želi, a posebno samoupravu, a u najmanju ruku bi se izbegao opšti sukob, piše američki sajt. Te godine, 18. marta, sporazum su potpisale sve tri strane: Alija Izetbegović u ime Muslimana, Radovan Karadžić kao predstavnik Srba i Mate Boban za Hrvate.
Međutim, samo deset dana kasnije, Izetbegović se sastao s američkim ambasadorom u Jugoslaviji Warrenom Zimmermanom, koji mu je navodno obećao priznanje nezavisnosti ako odustane od sporazuma. Iako je Zimmerman to negirao, Izetbegović je istog dana povukao svoj potpis i odustao od sporazuma koji je mogao sprečiti krvoproliće.
U to vreme, Amerikanci su bili zabrinuti da bi vodeća uloga Brisela u pregovorima mogla oslabiti međunarodni položaj Washingtona i pomoći Evropskoj zajednici da se pojavi na svetskoj sceni kao nezavisni blok nakon sloma komunizma.
Depeša UNPROFOR-a otkriva mnogo mračniju agendu za Sjedinjene Države i pokazuje da je Washington želio Jugoslaviju u ruševinama i dugotrajnom ratu. Za SAD su Srbi bili problematična etnička grupa jer su se uglavnom zalagali za očuvanje SFRJ.
Osim toga, u vodećim zapadnim medijima tada, kao i danas, vladalo je uverenje da je nepopustljivost Srba tokom pregovora onemogućila mirno rešenje sukoba u Bosni. Vojne depeše pokazuju da to nije bio slučaj.
U izveštajima kanadskih mirovnjaka pisanim od jula do septembra 1993. godine, kada je došlo do prekida vatre i ponovnog pokušaja podele zemlje, “tvrdoglavi karakter” se više puta pripisuje Bošnjacima, a ne Srbima.
“Nepremostivi cilj zadovoljenja muslimanskih zahteva biće glavna prepreka u bilo kakvim mirovnim pregovorima”, navodi se u jednoj depeši, dok drugi ističu da “spoljno mešanje u mirovni proces” nije pomoglo, te da bi eventualni sporazum mogao biti raskinut ako bi nastavlja sa vanjskim ohrabrivanjem muslimana da insistiraju na svojim zahtevima i da budu “nefleksibilni” u pregovorima.
Pod inostranom pomoći pripadnici UNPROFOR-a su mislili na Vašington, a njegova bezuslovna podrška Bošnjacima motivisala ih je na pregovore kao da su već dobili rat, dodaje “Grejson”.
“Ohrabrenje Izetbegovića da insistira na daljim ustupcima i jasna želja SAD da ukinu embargo na izvoz oružja muslimanima i bombarduju Srbe predstavljaju ozbiljne prepreke za okončanje borbi u bivšoj Jugoslaviji”, navodi se u depeši. od 07.09.1993.
Sledećeg dana u izveštajima je navedeno da su “Srbi uglavnom poštovali uslove primirja”, a da je Izetbegović svoju pregovaračku poziciju zasnovao na “popularnoj slici bosanskih Srba kao loših momaka”.
“Ozbiljnih razgovora u Ženevi neće biti sve dok Izetbegović veruje da će se vršiti avio napadi na Srbe, jer će ti napadi značajno ojačati njegovu poziciju i verovatno ga učiniti manje kooperativnim u pregovorima”, ističu kanadski mirovnjaci u svom redovni izvještaji koji se šalju Ministarstvu odbrane u Otavi.
Istovremeno, muslimanski borci “nisu dali šansu mirovnim pregovorima” i vrlo su voljni i sposobni da pomognu Izetbegoviću, te su poslednjih meseci 1993. godine, kršeći primirje, izvršili nebrojene napade na srpsku teritoriju širom Bosne. .
U depeši od 13. septembra navodi se da „muslimanske snage nastavljaju da se infiltriraju na područje planine Igman i svakodnevno granatiraju položaje Armije bosanskih Srba“, a cilj Bošnjaka je bio da „povećaju simpatije Zapada“. izazivanjem incidenta za koji bi okrivili Srbe”.
To područje je već neko vrijeme na meti bošnjačkih snaga, a u depešama se navodi da “okupacija Igmana nema negativnog uticaja na situaciju u Sarajevu”, ali Izetbegoviću služi kao izgovor da odugovlači pregovore.
“Njegove trupe su najgori prekršioci julskog sporazuma o prekidu vatre”, zaključuje se u depeši.
Uloga mudžahedinskih i bošnjačkih operacija
Tokom celog rata bosanski mudžahedini su kontinuirano radili na eskalaciji situacije, ističe “Greyson” i piše da su muslimani iz celog svijeta, počevši od druge polovine 1992. godine, preplavili zemlju da vode džihad protiv Hrvata i Srba.
“Mnogi su već stekli iskustvo na avganistanskom ratištu 1980-ih i ranih 90-ih nakon što su tamo stigli iz fundamentalističkih grupa u Velikoj Britaniji i SAD-u koje su bile infiltrirane od strane CIA-e i MI6. Za njih je Jugoslavija bila sledeća regrutacija”, dodaje se na sajtu.
Često su stizali tajnim letovima zajedno sa oružjem, kršeći embargo Ujedinjenih nacija, a kada su te pošiljke primećene, Amerikanci su vršili pritisak na UNPROFOR da promeni izveštaje, objavio je britanski list The Guardian 2002. godine .
Te akcije počele su kao iransko-turska operacija, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, ali kako se obim isporuka povećavao, kontrolu nad njima su preuzele SAD koje su ubojiti teret avionima “C-130 Hercules” prevezle u aerodrom u Tuzli.
Procene o broju bosanskih mudžahedina variraju, ali čini se jasnim njihov ključni doprinos građanskom ratu, piše “Greyzon” i podseća na izjavu američkog pregovarača Richarda Holbrookea, koji je 2001. za Los Angeles Times rekao da Bošnjaci “ne bi preživeli” bez pomoći mudžahedina, a svoju ulogu u sukobu okarakterisao je kao “pakt sa đavolom” od kojeg se Sarajevo treba oporaviti.
U obaveštajnom izveštaju iz zime 1993. navodi se da su “slabi i decentralizovani sistemi komandovanja i kontrole” tri zaraćene strane doveli do “široko rasprostranjene proliferacije oružja i postojanja različitih zvaničnih i nezvaničnih paravojnih grupa, često s individualnim i lokalnim programima”. ” Među tim “nezvaničnim” grupama bili su, naravno, i mudžahedini.
U decembru iste godine, mirovne snage izveštavaju da je vodeći pregovarač Evropske zajednice David Owen osuđen na smrt, zbog odgovornosti za smrt 130.000 muslimana u Bosni, a tu presudu je izrekao “Sud muslimanske časti”. Međutim, 130.000 Muslimana nije moglo biti ubijeno u bosanskom ratu, jer toliko Bošnjaka, Hrvata i Srba nije ubijeno zajedno tokom čitavog sukoba.
Ubrzo potom pripadnici UNPROFOR-a javljaju da Muslimani pripremaju provokacije pod lažnom zastavom, uz lažan izgovor.
“Muslimani su bez problema pucali na svoj narod ili područja pod zaštitom Ujedinjenih nacija, a zatim za to okrivljavali Srbe kako bi pridobili dodatne simpatije sa Zapada.” “Oni često postavljaju svoju artiljeriju u blizini zgrada UN-a i osetljivih područja, kao što su bolnice, u nadi da će srpske snage pogoditi te lokacije”, navodi se u depeši iz januara 1994. godine.
U drugom izveštaju se navodi da su “muslimanske trupe koje se maskiraju u snage UN-a” viđene kako nose plave šlemove UNPROFOR-a i “kombinaciju norveške i britanske borbene odeće”, vozeći vozila obojena u belo i sa oznakama UN-a. Predstavnici mirovnih snaga strahovali su da bi, ako takve akcije postanu “široke” i iskoriste se za infiltraciju među Hrvate, “značajno povećale šanse da će legitimne snage UN-a biti gađane”.
“Možda je to upravo ono što Muslimani nameravaju, da izazovu dalji pritisak za vazdušne napade na Hrvate”, dodaje se u depeši.
Istog meseca, u depešama se spekulisalo da će muslimani napadom lažnom zastavom gađati sarajevski aerodrom, odredište za humanitarnu pomoć Bošnjacima.
Kako bi se Srbi u takvom scenariju ispostavili kao “očigledni krivci”, Muslimani bi ostvarili veliku propagandnu pobedu, pa im je, prema vojnim izveštajima UNPROFOR-a, bilo vrlo primamljivo da granatiraju aerodrom i za to okrive Srbe. .
Američki “proxy” ratovi, nekad i sad
U tom kontekstu, depeše vezane za masakr na Markalama dobijaju posebno upečatljiv karakter, napominje “Greyson”. U februaru 1994. godine na pijacu u centru Sarajeva pala je bomba u kojoj je poginulo 68 ljudi, a 144 je ranjeno.
Odgovornost za taj napad, kao i način na koji je izveden, od tada se žestoko osporava, a odvojene istrage dale su neuverljive rezultate, međutim pripadnici UNPROFOR-a sumnjali su da je za napad odgovorna bošnjačka strana.
Depeša iz tog perioda odnosi se na “uznemirujuće aspekte” događaja, uključujući i činjenicu da su novinari “tako brzo poslani na lice mesta”, ali i “veoma vidljivo prisustvo muslimanske vojske na tom području”.
“Znamo da su muslimani u prošlosti pucali na vlastite civile i na aerodrom kako bi privukli pažnju medija”, rekao je jedan od mirovnjaka.
“Muslimanske snage izvan Sarajeva su u prošlosti postavljale eksploziv na svoje položaje, a zatim ga detonirale pod budnim okom medija, tvrdeći da su ih Srbi bombardovali. To je tada korišteno kao izgovor za muslimanske napade na Srbe”, dodaje se u jednoj od depeša.
Uprkos tome, Međunarodni krivični sud u Hagu je 2003. godine osudio generala Stanislava Galića za njegovu ulogu u opsadi Sarajeva i zaključio da su masakr namerno počinile srpske snage.
Zločini na Markalama bili su povod za vazdušne napade NATO-a na Republiku Srpsku, koji su doveli do potpisivanja Dejtonskog sporazuma i okončanja rata u Bosni i Hercegovini.
Međutim, iako depeše ne daju odgovor na pitanje šta se tačno dogodilo tog kobnog dana, nejasnoće oko ovog događaja dovele su do opravdanja eskalacije u svakom narednom zapadnom “proxy” ratu, od Iraka, preko Libije, do Sirija i Ukrajina, ističe on za Grayson”.
Od početka “proxy” rata u Ukrajini 24. februara, ratni zločini, stvarni incidenti pogrešno predstavljeni kao ratni zločini i potencijalno inscenirani događaji su praktično svakodnevna pojava.
U nekim slučajevima su zvaničnici jedne strane čak slavili i preuzimali zasluge za napad, da bi samo nekoliko dana ili sati kasnije okrivili drugu stranu, primer za to je napad na Krimski most koji su izveli Ukrajinci uz pomoć britanskih obavještajnih službi, navodi “Grejson”.
Već postoje najave da bi se mogao formirati Međunarodni krivični sud koji bi istraživao zločine počinjene na teritoriji Ukrajine.
Holandski parlamentarci zatražili su da se ruskom predsjedniku Vladimiru Putinu sudi u Hagu, Ministarstvo spoljnih poslova Francuske pozvalo je na osnivanje specijalnog tribunala, a nevladina organizacija sa sedištem u Kijevu prikuplja dokaze o navodnim ruskim zločinima svake godine. dan koji treba koristiti tokom suđenja pred međunarodnim sudom.
„Nema sumnje da su i kijevske i moskovske snage činile zločine i ubijale civile u ovom sukobu, kao što je neosporno da su sve tri strane u bosanskom ratu krive za gnusna dela i klanje nevinih i bespomoćnih ljudi. Razumno je pretpostaviti da će zločini postajati sve nemilosrdniji kako se rat u Ukrajini nastavi, na isti način kao što se to dogodilo prilikom raspada Jugoslavije”, piše “Grejson”.
Nije jasno koliko će sukob trajati, ali zapadne sile jasno nameravaju da “proxy” rat održe aktivnim što je duže moguće. Washington Post je početkom oktobra objavio da su SAD nezvanično priznale da Kijev nije u stanju da dobije rat, ali i “odbacio ideju da se Ukrajina gurne za pregovarački sto”.
To je dovelo do oživljavanja još jednog mita koji je nastao kao posledica ratova na prostoru bivše SFRJ, a to je da su pregovori i pokušaji da se dođe do mirnog rešenja samo ohrabrili srpske ili, u ovom slučaju, ruske „agresore“.
“Ovaj mit je poslužio kao opravdanje za sve vrste destruktivnih zapadnih intervencija.” Građani ovih zemalja i danas žive sa posledicama tih akcija, često kao migranti nakon bijega iz gradova i mesta spaljenih u ratovima usmerenim na promenu režima“, navodi se na sajtu i napominje da se nastavlja još jedno nasleđe balkanskih ratova.
Naime, briga Zapada za ljudski život zavisi od toga na kojoj su strani njihove vlade u datom sukobu, što pokazuje i depeša UNPROFOR-a u kojoj se navodi da su SAD i njeni saveznici podržavali određenu stranu u ratovima, prikrivajući stvarnost koja je dokumentovana. čak i od strane njihove vojske.
