Prošle sedmice na Internetu je bilo dosta šala na račun princa Čarlsa, koji je otvarajući novu sednicu britanskog parlamenta u ime svoje bolesne majke, preneo opredeljenost vlade da pomogne “olakšavanju troškova života za porodice”, dok on sedi na zlatnom tronu.
Pošteno rečeno, on je samo radio svoj posao. Što se toga tiče, može se reći da je događaj u Vestminsterskoj palati – ono što se zove Kraljičin govor u Ujedinjenom Kraljevstvu ili govor u Parlamentu Kanade, zapravo manje smešan od samouveličajućeg i prozračnog obraćanja američkog predsednika, govora koji drži svake godine.
Ali prema Charlesu se ne postupa s poštovanjem koje je kraljica Elizabeta II zaslužila u poslednjih 70 godina. A zlatna prestolja su objektivno pomalo glupa, ako ne i uvredljiva za demokratske principe.
I to je izazov sa kojim se suočava monarhija – izazov koji se čini novim akutnim kada princ Čarls posećuje Kanadu i postavljaju se pitanja o budućnosti Kanade kao ustavne monarhije. Čak i ako postoji mnogo toga za pohvalu u sistemu koji on podupire, zamke kraljevske porodice komplikuju svaku odbranu same institucije.
Kanađani nisu oduševljeni svojim budućim kraljem
Nedavna istraživanja pokazuju da značajan broj Kanađana ne voli — ili barem ne ceni — kanadsku ustavnu monarhiju.
Samo 26 posto ispitanika u anketi Instituta Angus Reid u aprilu reklo je da su u redu s idejom da Kanada bude ustavna monarhija za “generacije koje dolaze”. U anketi koju je sprovela kompanija Research Co. u februaru , 49 posto ispitanika reklo je da bi radije imali izabranog šefa države, dok je 21 posto rekao da bi monarh bio poželjniji.
Barem nešto od ovog antimonarhističkog osećaja moglo bi se pratiti do uopšteno nejasnog pogleda na čoveka koji će biti kralj. Institut Angus Reid otkrio je da samo 29 posto Kanađana ima pozitivno mišljenje o princu Charlesu, u poređenju sa 54 posto onih koji imaju nepovoljno mišljenje. Nalazi Research Co. bili su samo nešto bolji: 35 posto povoljnih, 49 posto nepovoljnih.
Ali čak i veoma voljeni kralj bi i dalje morao da nosi ogromnu količinu prtljaga koja dolazi uz krunu – istoriju i nepodudarnosti slavne porodice i vekovima stare institucije.
Kraljevi i kraljice su tipično predmet Diznijevih filmova i bajki. Prave i lažne priče, tragedije i sukobi ove kraljevske porodice u međuvremenu su hrana za tabloide, prestižnu televiziju i filmove – od razvoda Čarlsa i Dajane do samonametnutog egzila princa Harija i Megan .
Kao institucija, britanska kruna nosi teret istorije kolonijalizma Velike Britanije . Sama ideja neizabranog, naslednog monarha koji predsedava kao šef države izgleda arhaična i suprotna principima demokratije – nešto što nijedna nacija koja poštuje sebe ne bi tolerisala.
Pa ipak, ustavna monarhija i dalje može biti poželjnija od nekih alternativa .
Slučaj za ustavnu monarhiju
Od 20 najboljih zemalja u Economist godišnjoj meri demokratskog zdravlja , 10 su ustavne monarhije: Norveška, Novi Zeland, Švedska, Danska, Australija, Holandija, Kanada, Luksemburg, Japan i Ujedinjeno Kraljevstvo. Tih deset zemalja, plus Belgija, takođe su se smestili među 21 najbolju zemlju u poslednjem izdanju Indeksa humanog razvoja UN-a .
Korelacija nije uzročna veza. Ali ako tražite grupu od deset zemalja s kojom ćete se pridružiti, mogli biste učiniti mnogo gore od tih deset. I moguće je da ustavna monarhija ima atribute koji značajno doprinose uspehu zemlje.
Apolitičan šef države bez izbornog mandata može delovati kao figura koja ujedinjuje zajedničke principe, dok se na njega računa da će ostati van političke borbe. Dok se pridržavaju demokratski izabranog zakonodavnog tela — održavajući jasne linije političke odgovornosti i izbegavajući zastoj — oni i dalje mogu delovati kao neutralna zaštita za demokratiju , osiguravajući nastavak i urednu tranziciju vlade.
Kruna u Kanadi je sidro za istoriju i nameće malu meru suzdržanosti i poniznosti čak i najmoćnijem premijeru.
Džastin Trudo ne izgleda kao vatreni monarhista, ali je izneo institucionalni argument tokom svog govora na ceremoniji dobrodošlice princa Čarlsa i Kamile u utorak u Njufaundlendu.
“Toliko izdržljivosti i stabilnosti naše demokratije je utkano u naš Vestminsterski parlamentarni sistem, našu ustavnu monarhiju i krunu”, rekao je Trudo. “U ovom periodu neizvesnosti i nevolja u svetu, Kanadu dobro drži naše institucije.”
Ustavna monarhija bi mogla značiti više — ili manje
Da li je moguće pronaći prihvatljivu sredinu između kanadske ustavne monarhije i nečega poput američkog predsedničkog sistema? Možda. Predsednik Irske je u suštini izabrani generalni guverner. Ali svaka strukturna promena može dovesti do nepredviđenih posledica. I nije očigledno da je kanadski sistem zapravo pokvaren.
Ali čak i ako bi napuštanje ustavne monarhije predstavljalo više problema nego što je vredno, institucija će možda morati da se promeni.
U eseju objavljenom 2020. kao deo zbirke o “Kanadskoj monarhiji u doba poremećaja”, profesor sa Univerziteta Cape Breton David Johnson (ne treba ga brkati s bivšim generalnim guvernerom Davidom Johnstonom) tvrdi da je “više” odgovor za institucija koja bi se mogla smatrati irelevantnom sitnicom.
Budući kralj, njegova porodica i njegovi zvanični predstavnici moraju učiniti više da bi monarhija bila relevantna za Kanađane, napisao je Johnson – moraju biti prisutniji, kroz kraljevske turneje i rad generalnog guvernera, i aktivniji u dobrotvornim naporima kroz stvari kao što je fond Prinčeva.
“Ako želi da bude relevantno za Kanađane, monarhija mora zaslužiti njihovo poštovanje, a to mora učiniti tako što će biti veći deo njihovih života i života njihovih zajednica, njihovih provincija i njihove zemlje”, napisao je Johnson.
Takođe može postojati argument za “manje”.
U drugom eseju iz 2020., profesor Univerziteta Carleton Philippe Lagasse napomenuo je da, iako republikanci – oni koji bi želeli izabranog šefa države – možda nemaju mnogo nade da će prikupiti dovoljnu podršku za ustavne amandmane, mogli bi ciljati na “meko podnožje monarhijskog simbolizma”. “
To bi uključivalo stvari poput kraljičinog lika na našem novcu, činjenicu da joj se novi građani zaklinju ili izlaganje njenog portreta u vladinim zgradama.
Čak se i monarhistima može savetovati da prihvate da takve stvari vredi ostaviti u prošlosti. Možda će morati da prihvate da zemlja ne mora da bude preplavljena jubilarnim medaljama svakih deset godina.
Jer ono što bi monarhiji moglo trebati je više ljudskosti i poniznosti, manje pompe i okolnosti – i manje porodične drame. Ako je naglasak na službi, a ne statusu, institucija bi mogla izgledati manje u skladu s idealima modernog društva.
Ustavna monarhija može da stoji na činjenici da sistem funkcioniše. Ali, radi očuvanja korisnog sistema, zlatni tron i druge ekstravagancije bi moglo bolje izgledati u muzeju.
SERBIANNEWS/CANADA
