Demokratije s greškom ili greške demokratije: Gde je i šta je politička kultura u Srbiji

Ono što se iz „Ekonomistovog“ izveštaja o indeksima demokratije za 2021. vidi je sledeće: Srbija ima fer izborne zakone, pluralističku političku scenu, zainteresovane i slobodne građane – ali ima iscrpljujuću političku praksu i nisku kulturu javnog dijaloga. Sa ocenom 3,75 iz političke kulture, na nivou je autoritarnih država… U poplavi natpisa o ugroženosti srpskog jezika zapanjuje nespremnost da se primeti kako u stvari nije ugrožen srpski jezik, već smirena i racionalna politička misao u srpskom jeziku.

Kako izgleda zaključivanje ocena u školi gde se procenjuju kvaliteti savremenih demokratija? Uvek puno neverice, suza i protesta. Prvih dana gužva na kursevima za popravni, onda opet svako na svoju stranu, u domaću demokratiju kao na domaću pitu.

EIU (Economist Intelligence Unit), analitička firma britanske grupe Ekonomist, upravo je podelila indekse demokratije za prošlu godinu. Srbija bi po tome bila „demokratija s greškom” (flawed democracy), ali u dobrom društvu. U grupi demokratija s falinkom su i Sjedinjene Države, Francuska, Španija, Češka, Italija, Belgija, Slovenija, Hrvatska… ukupno 53 države.

U proceni kvaliteta primenjene demokratije krije se mali, ali žilavi paradoks: taj da se na osnovu fluidnog ocenjuje nejasno. Tu ocenu treba shvatiti uslovno, cum grano salis, blago posoljeno. Jer, niti je demokratija u teoriji političkih sistema tako fluidna forma da se u nju može smestiti svaka lokalna doskočica, niti su realni politički sistemi temeljno nejasni u svom karakteru. Loše je loše, tu nema mnogo dileme, kao na primer u slučaju Severne Koreje ili Avganistana.

Ali šta je manje loše, tolerisano loše, manjinski nepovoljno, većinski prihvatljivo? Šta je dobro? Individualno svako zna šta je za njega/nju dobro, tu nema mnogo dileme. Ali šta je kolektivno dobro? Još jedno nejasno – kako uopšte sebe vidi jedan kolektiv? Ima li neko da neće unutra, ili mu ne daju?

U kulturnom ratu na stranicama „suverenističkih” medija u Srbiji tekstovi i komentari vrve rigidnostima tipa ko smo „mi” a ko „oni”, šta nekoga kvalifikuje da bude Srbin/Srpkinja, a šta demaskira kao stranog elementa po duši ili finansiranju, pa shodno tome i izbacuje iz javnog dijaloga o konsenzualnom nacionalnom interesu.

Spominjanje netolerancije u srpskom javnom prostoru na prvi pogled deluje proizvoljno. Konačno, EIU meri kvalitet javnog dijaloga u 165 država globalno, gde onaj u Srbiji sigurno nije najnetolerantniji na svetu. Sličnu, manje ili više beskompromisnu bitku za društveni konsenzus moguće je pratiti gotovo svuda, kako u grupi demokratija s greškom (53 od 165), tako i kod potpunih demokratija, full democracies (21 od 165).

Apsolutno, ova prezentacija izveštaja Ekonomistovih „špijuna”, to jest analitičara, mogla je da ima uvertiru o javnoj raspravi u Mongoliji ili Lesotu. Ali ko bi to onda čitao u Srbiji?

Politička kultura: sedi, nedovoljna!

Ali kad se ovde već u startu spominje grubost srpske javne reči koju atestira izveštaj EIU, mali predumišljaj ipak postoji. On je u tome da se najgore apsolvira najbrže. Jer što se srpskog statusa na demokratskoj lestvici tiče, on je takav (rang 63/165) zato što je prosek radikalno spustila niska ocena iz političke kulture, samo 3,75 od mogućih deset poena.

Inače, svu indeksizaciju u spomenutom izveštaju treba gledati na skali od 0-10, tako da se u prostoru od 0-4 nalaze autoritarni režimi (njih 59); između 4-6 hibridni (njih 34); u ocenama od 6-8 su „flawed”, grešnici, ali ipak demokratski (53 zemlje); dok vrh 8-10 pripada veličanstvenoj grupi potpunih demokratija, sa Norveškom na prvom i Kostarikom na dvadeset i prvom mestu.

EIU računa indekse demokratije na osnovu pet pokazatelja: izborni proces + pluralizam (za Srbiju ocena 8,25), funkcionalnost vlade (6,07, ista vrednost koju je dobila i hrvatska vlada), politička participacija (6,67), politička kultura (poraznih 3,75, ista kao i u Rumuniji; Hrvatska 4,38) i građanske slobode (7,06). Tih pet ocena se sabira i onda deli sa pet da se dobije prosek. Kod Srbije je aritmetička sredina 6,36 ili rang 63 na listi od 165 zemalja.

E sad, da je pri istim ocenama u ostale četiri kategorije (izbori, vlada, participacija i slobode), Srbija iz političke kulture dobila recimo 6,25 kao Sjedinjene Države, Velika Britanija ili Mađarska, što i nije neki podvig ovog trenutka, njen srednji indeks bi bio 7 i rangirala bi se oko četrdesetog mesta, u blizini Belgije i Slovačke.

Izveštaje tipa ovog koji je upravo objavio EIU treba čitati s distancom. Prvo, Englezi ovog trenutka ne spadaju u šampione političke dobronamernosti. Na plus strani, Ekonomist je uvek imao dobar glas, i kao časopis i kao savetodavni servis vlada i biznisa. Nije sve na svetu manipulisano i zlonamerno, neko uvek profesionalno i bona fide obavlja svoj posao.

Mali minus je statistička metoda. Britanska analiza je rađena na osnovu fiksnog kataloga – po dvanaest pitanja u pet spomenutih kategorija. Praktično to znači da je neko stavljao kvačice u kućice kod odgovora koji glase 1-0,5-0. Dakle, nečija procena.

Recimo, u prvoj kategoriji jedno od pitanja glasi: „Da li građani mogu da izlaze na birališta i slobodno daju svoj glas bez pretnji po njihovu sigurnost od strane države ili nedržavnih tela?”. Kao odgovor se nudi „Da” i „Ne”. U srpskom slučaju bi to bilo „Da”, uz aneks: „Pod pretpostavkom da se uopšte pojave na izborima”.

Ali to onda već zadire u kategoriju političke participacije, gde je prvo pitanje „Koliki je izlazak na nacionalne izbore?”, pri čemu se kao odgovor nude varijante „Preko 70%” (1); „50%-70%” (0,5) i „Ispod 50%” (0). Odmah je jasno da je Srbija po tom pitanju ubola čistu nulu.

Ima još interesantnih pitanja iz participacije. Na primer: „Da li se građani angažuju u politici?”, sa odgovorima „U visokom stepenu” (1), „Umereno” (0,5) i „Malo” (0). U tom segmentu je na delu otvoreni paradoks, jer bi tu Srbija sigurno dobila 1, što je najviša ocena. U Srbiji se svi bave politikom, participacija je blizu sto posto, samo je kvaka u tome što to nije tip participacije koji vodi izlasku na birališta.

„Gospodine, užasavam se Vašeg mišljenja, ali ću podići revoluciju da biste Vi imali pravo da ga slobodno iznesete”, reče Robespjer i ode pod giljotinu

Već iz sučeljavanja po jednog pitanja iz pet kategorija, dakle ne statistički kvantitativno nego metodološki kvalitativno, razvidan je problem u političkom momentumu Srbije.

Izborni i pluralistički okvir u državi, dakle zakonska podloga, odgovara onima u čistim demokratijama (8,25), ali izlazak je nikakav, na izbore nema ko da dođe, pa je participacija mahom emotivno-opstruktivna, iako su građanske slobode dosta visoke (7,06), u svakom slučaju veće od onih u Hrvatskoj (6,76).

Na to dolazi i visoka politizacija javnosti, što bi bila dobra stvar kad se ona u dnevnoj praksi ne bi javljala iz političke kulture na nivou autoritarnih država (3,75), čime ne doseže čak ni do one u hibridnim režimima (hibridi: ocene 4-6). U rezultatu, funkcionalnost srpske vlade je ozbiljno kompromitovana.

Kako su srpske vlasti prošle u rubrici „Korupcija”, koja se kvantitativno-kvalitativno određuje na osnovu celokupnog seta pitanja iz kategorije „Funkcionalnost”, to se iz za javnost redigovanog izveštaja EIU, ne vidi.

Ono što se dobro vidi je međutim sledeće: Srbija ima fer izborne zakone, pluralističku političku scenu, zainteresovane i slobodne građane – ali iscrpljujuću političku praksu i nisku kulturu javnog dijaloga.

Nema drugog, nego u školu lepog ponašanja. U poplavi natpisa u delu nacionalnih medija o ugroženosti srpskog jezika, o provaliji iznad koje jadni jezik stoji držeći se samo za par sasušenih ćiriličnih korena, zapanjuje nespremnost da se primeti kako u stvari nije ugrožen srpski jezik, već smirena i racionalna politička misao u srpskom jeziku.

Svi u klupe!

Da se razumemo, što se političke kulture tiče, nisu ni sve mikroskopski čiste demokratije dobacile do ocene preko 8. U Austriji, koja je u poretku za 2021. pala na začelje čistih demokratija kao pretposlednja dvadeseta, EIU daje političkoj kulturi ocenu 6,88, istu koju su dobile Francuska i Italija, inače zemlje u grupi demokratija s greškom.

Da je demokratija oduvek nekako bila školska i prosvetiteljska materija, da nikom nije dolazila prirodno, već je velikim strpljenjem i odricanjem (od isključivosti i maltretiranja bližnjeg) polako ulazila u političke gene nacija, to je nešto što se u njenom razvoju dobro vidi. Ona je nezavršeni projekat, zgrada pod permanentnim renoviranjem. Samo što se jedne skele skinu, druge se postavljaju.

Štaviše, ona je i sama nezavršeni student. Premda rezultat dugog istorijskog razvoja, demokratija kao politički sistem nikada nije formalno završila školu. Nema zaključenih ocena jer se nije dovoljno često pojavljivala na časovima. Strogo gledano, kao da je propala u zemlju negde posle Perikla, da se ne javi sve do Loka i Kanta.

U gruboj proceni, iz životnih škola i fakulteta potpuno je falila dobre dve hiljade godina, da bi se ozbiljno vratila na nastavu tek posle Drugog svetskog rata. Diplomu nikad nije stekla, ali joj je svejedno priznato pravo da nosi titulu najuspešnijeg, najpravednijeg i najboljeg političkog sistema koji su ljudi ikad postavili na noge.

Demokratija je poželjna, ali svejedno opciona forma vladavine. Da li ovaj izveštaj jednog intelektualnog servisa pri britanskoj grupacijii Ekonomist sakriva tu činjenicu? Da li je on propagandan i normativan, onako namerno zlonameran? U principu ne, iako zavisi i od toga kako se čita, da li u maksimalnim dobicima i gubicima, ili u nijansama; u trendu na dole ili na gore. Da, znam da na srpskom to znači duplo loše, ali ta ambivalentnost dobro opisuje globalno stanje demokratije.

Za stare Grke, ona nije bila dobar sistem. Napustili su je jer je davala loše rezultate, ali onda nije ni blizu bila onome što se aktuelno smatra demokratijom. Danas demokratija ponovo daje „neispravne” rezultate, kao u slučaju izbora Trampa na mesto predsednika Sjedinjenih Država.

Džo Bajden na godišnjicu upada Trampovih pristalica u Kapitol, 6. januara 2022.

Jedna aporija ostaje nedodirnuta. Zastupnici čiste demokratije zapadnog tipa polaze od toga da bi ona trebalo da bude odraz opšte, anonimne volje nacionalnog elektorata, ali samo onih pametnih i obrazovanih unutar njega. Elitno, a da se zove opšte; opšte, ali probrano; samo neki, ali kao svi. Takva moralna magla se spustila oko današnjeg pojma „čiste” demokratije, da se potpuno ispušta iz vida da uzvik „Više demokratije!” u praksi može značiti i „Više Trampova!”

Kineski izazov

Tramp je začarani krug koji muči zapadne demokrate, posebno one koji su institucionalno u situaciji da procenjuju kvalitet političkih institucija, kao ovde EIU. Sjedinjene Države su na na njihovoj listi spadale u pune demokratije sve do 2016, to jest do dolaska Trampa na vlast, nakon čega su pale ispod 8 i do danas, iako je Tramp otišao, ostale su demokratija s greškom.

Da li je za nastavljanje negativnog trenda u Sjedinjenim Državama kriva demokratija kao politički sistem sa zamorom, ili Tramp kao neobuzdana, gruba i konfrontativna osoba? Da li je Tramp kriv zato što Bajden sada ne valja, ili bi Bajden bio loš i sam od sebe? Kada Tramp uopšte prestaje da bude kriv za to što Sjedinjene Države postaju ozbiljan slučaj polarizovanog i fragmentiranog društva?

To je ustvari glavno pitanje današnje demokratije: da li je ona kod svoje kuće, na Zapadu, u dobrom stanju, pre nego što odatle stignu matrice koje će se normativno strogo, čak i pod pretnjom rata, nametati ostalima. Autori izveštaja pokazuju da su svesni te dileme. Na jednom mestu čak prave viceve na temu da li je njihova definicija demokratije „thin” ili „thick”, retka ili gusta, supa ili čorba.

IU uvek imaju jednu vodeću notu. Ove godine je to Kina, tako se zove i čitav dokumenat, „Kineski izazov“, The China Challenge. Sa srednjim indeksom od 2,21, Kina drži rang 148/165. Rusija ima bolju poziciju, 124/165, sa indeksom demokratije 3,24. Obe zemlje su ispod četvorke, znači autoritarne, iako Rusiji ne bi trebalo mnogo da se izvuče iz autoritarnog domena i vine u prostore hibridne demokratije. Nekad je i bila „hibridna” po kriterijumima EIU, od početka merenja indeksa demokratije 2006. do 2010.

U slučaju Kine, autori studije su pošteno zbunjeni. S jedne strane joj daju katastrofalne ocene – izbori 0; građanske slobode 0,88; politička participacija 2,78; funkcionalnost vlade 4,29. U političkoj kulturi 3,13 – da malo pripaze na stil u javnosti, bili bi bar kao Srbi i Hrvati.

Ali, šta je problem, za londonski procenjivački tim, ne za Kineze: Kinezi su zadovoljni svojim vlastima. Ne smeta im što su autoritarne. Ne smeta im što ne vladaju demokratski. „Svaka ocena o superiornosti jednog sistema nad drugim je u svojoj suštini moralni stav. Svaki sistem mora biti prosuđivan na osnovu stepena ‘dobrog života’ koji omogućuje ljudima. A ‘dobar život’ je pre svega materijalna sigurnost”, stoji na početku poglavlja o Kini.

Kinezi naprosto imaju drugačiji tip društvenog ugovora sa svojim vlastima. Nikad u svojoj dugoj istoriji nisu bili „slobodni”, ali su bili siromašni. Dok današnje nominalno komunističke vlasti uspevaju da održe visok stepen rasta i životnog standarda, a to se upravo događa, Kinezima neće smetati autoritarnost njihovih nacionalnih vlasti. Zašto i bi, kad demokratija nije deo kineske političke tradicije.

Autori priznaju da ocena 4,29 za funkcionalnost kineske vlade nije realna. „Naprotiv, po svakoj meri državnog kontinuiteta i kompetencije kineska država bi spadala među najbolje na svetu. Zašto se to ne vidi u indeksu, ima veze sa odsustvom mehanizama političke odgovornosti, kontrole i transparentnosti, ključnim crtama demokratske vladavine”.

Drugim rečima, EIU je Kinu prosuđivao moralno a ne funkcionalno, greška koju i sam priznaje ali je ne koriguje, jer kad bi je korigovao, to bi onda bila studija o uspešnoj ekonomiji, a ne o civilnim slobodama i participaciji.

Jedna druga karakteristika u pogledu na Kinu je problematičnija. Kineski ekonomski uspeh, uz minimalne slobode i odsustvo pluraliteta – u analogiji i ruski – u izveštaju se tretira kao bolest. Kao zaraza koja bi mogla da se proširi svetom ako se na vreme ne zaustavi. Da to nije jedan potencijalno opasan stav koji objašnjava mnogo toga u zapadnom tretmanu Kine i Rusije, ne bi ga trebalo spominjati.

Istina, EIU ne daje marcijalne savete. U dokumentu se ne kaže da kineski političko-moralni stav mora biti poražen, samo da Zapad svom moralnom stajalištu mora vratiti globalnu atraktivnost. U to je ime potreban novi početak, West-Reset. Nikad ne treba potceniti atraktivnost rata u svakoj strateškoj čežnji za „novim početkom”.

Rat je idealni novi početak za onog ko gubi, ili samo misli da gubi. Sjedinjene Države i gube i misle da gube.

Rio Tinto zove EIU

Mali je svet. Kad se pogleda ko je sve koristio i koristi savetodavne usluge Economist Intelligence Unita, sigurno je mali. Rio Tinto je jedan od prominentnih klijenata te institucije.

Ta činjenica bi spadala u kuriozitete opšteg tipa, dok, recimo, to da je Turska u izveštaju svrstana u „Region Zapadne Evrope” spada u duhovitosti.

Za samu Srbiju i njen demokratski status postoji još nešto između kurioznog i gorko duhovitog. Jedno od pitanja iz kataloga kojim je procenjivana funkcionalnost vlasti glasi: „Da li vlada ima autoritet nad potpunom teritorijom države?” Odgovori su „Da” i „Ne”, 1 i 0, nema „Možda”, „Nula koma pet”, „Do izvesne mere” ili slično. Ili-ili: ili si nacionalna vlada ili nisi. Šta sad? Koju su kućicu tu označili analitičari Ekonomista? „Da”, ali bez Kosova, ili „Ne”, jer bez Kosova? Koja intelektualna akrobatika im je pala na pamet?

Kosova inače nema na listi od 165 posmatranih zemalja, barem ne u statusu vidljivo samostalnog. Da li zbog toga što britanski tim analitičara ne priznaje Kosovo? To je uvek moguće, iako malo verovatno. Odgovor u svakom slučaju nije jednostavan. Već na početku izveštaja se kaže „da su mikro-državice isključene iz ispitivanja”.

Ali, ali, čemu takva nadmenost na krivom mestu? Sa 1,8-1,9 miliona stanovnika Kosovo nije tako „mikro”. Slovenija ima 2,1 milion stanovnika, eno je na trideset i petom mestu Ekonomistove liste, demokratija s greškom. Luksemburg i Crna Gora imaju po 600.000 stanovnika, eno i njih na listi. Luksemburg je na 14. mestu kao čista demokratija, Crna Gora je na 74, prvi put ponosno prešla iz grupe hibrida u grupu demokratija s greškom.

Izostanak Kosova s britanske liste, kompleksna tema! Šteta, ne bi bilo loše dobiti neutralno mišljenje kako su poslednjih deceniju i po demokratija i demokratska kultura napredovale na kosovskoj političkoj sceni pod zaštitom i uticajem zapadnih demokratije bez greške.