Srpski fudbal je imao veoma prijatnu 2021. godinu. Uspešnu? Zapravo je nemoguće reći u ovom trenutku. Uspeh je veoma specifična stvar u fudbalu…Srpski fudbal je već, suštinski, bio ovde. I ne tako davno, kada smo kod toga. U sezoni 2017–2018. Crvena zvezda je izborila plasman u nokaut fazu Lige Evrope (ispali od moskovskog CSKA). Partizan je izborio plasman u nokaut fazu istog tog takmičenja (ispao od Viktorije Plzenj).
Reprezentacija Srbije, koju je predvodio Slavoljub Muslin, izborila je plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji.
Dakle, analogno je (sve do toga da Partizan ponovo igra sa ekipom iz Češke). Osim reorganizovane strukture klupskih takmičenja u okviru Uefe, pa je stoga Partizan u nokaut fazi Lige konferencija, takmičenja koje je ovom sezonom i počelo da postoji, sve ostalo je, praktično, isto.
Muslin je igrao u 1-3-4-3 sistemu, Dragan Stojković koristi taj, ali i, možda češće, razne iteracije i podvrste 1-3-5-2 sistema. Sličnostima nema kraja.
Gde svakako postoji razlika jeste u onom drugom delu fudbalske taktike – stilu, odnosno načinu na koji ekipa interpretira oblik. Muslinova ekipa bila je reaktivnija, spremnija da se posveti branjenju u srednjoj zoni i da, koristeći ma koju od nekoliko vrsta tranzicije, pokuša da ugrozi gol protivnika.
Neki od najvećih rezultatskih uspeha jugoslovenskog i srpskog fudbala imali su upravo ovakvu podlogu, ma koliko ih je naša uobrazilja pretvarala u nekakve performanse lepršavog i uvek lepršavijeg fudbala.
U svemu ovome, naravno, ne postoji ništa loše…
Ali sada je drugačije, pa makar u smislu da je diskurs drugačiji. Dragan Stojković ne propušta prilika da naglasi kako je važno da Srbija igra, iskoristićemo sada sintagmu koja je ujedno i najveća floskula koja postoji u fudbalu (nekada nije moguće drugačije), “napadački fudbal”.
Možemo da se slažemo ili da se ne slažemo sa modelom igre, mehanizmima, konceptom igre (što je, udžbenički, struktura ekipe u bilo kojoj fazi ili momentu igre), odabirom igrača, opštom selekcijom… Ali jedino je ispravno reći da je pozitivan, proaktivan fudbal doneo Srbiji plasman na Svetsko prvenstvo.
Srbija napada gol protivnika kada ima loptu, Srbija napada loptu kada nije u posedu kako bi što pre do poseda došla (što je samo drugi način da se kaže da, shodno mogućem u reprezentativnom fudbalu, igra agresivno u raznim defanzivnim fazama – presing protiv Portugalije, recimo, bio je jedna od ključnih stvari u lisabonskom meču).
Ovakvom pristupu pogoduje i demografija srpskog tima,odnosno setovi atributa svakog od ovih igrača. Oni svakako dolaze u nacionalni tim sa navikama koje nose iz svojih klubova i stoga je veoma smisleno, iako nipošto lako, iste te atribute samo kanalisati u reprezentaciji.
Do sada je 13 selekcija izborila plasman na Mundijal, posle odigranih 766 mečeva. Osim Brazila i Argentine, kao i Katara koji, suštinski, nije izborio ništa, deset evropskih selekcija je već na Mundijalu. Danska je bila impresivna, što je samo nastavak svega onoga što je ekipa Kaspera Hjulmanda pokazivala na Evropskom prvenstvu, a lepo je bilo ponovo videti Nemačku kako koristi veći deo potencijala koji nedvosmisleno ima.
Ali među njima, ravnopravno zašto ne, stoji Srbija, kao najbolja ekipa svoje grupe. Jasno, pad Portugalije se naslućivao godinama, ali svakako je lepo što je upravo Srbija profitirala od toga. Slabije ekipe od ove, svakako, verovatno to i ne bi mogle da iskoriste.
I sve ovo u kontekstu dosta zanimljivih kvalifikacionih procesa u ostalim kofederacijama. Poslednja, treća faza, afričkih kvalifikacija donosi deset duela iz kojih pobednik ide u Katar. U Konkakafu su prve četiri ekipe dosta blizu da to i ostanu na kraju, uz jako dobro izdanje Paname u još jednom ciklusu, kao i apsolutnom uzletu Kanade, za koju igra nekoliko izvanrednih mladih fudbalera (Ne, Alfonso Dejvis ne igra sam u toj selekciji).
Veoma je neizvesno u Južnoj Americi i Aziji. Japan i Australija se bore da izbegnu mesto koje vodi u plej-of plej-ofa, odnosno četvrtu rundu azijskih kvalifikacija odakle pobednik dobija pravo da igra u interkontinentalnom baražu protiv petoplasirane ekipe iz Konmebola.
To nipošto nije lak put na Mundijal. Kolumbija, Peru, Čile, Urugvaj, pa i Bolivija bore se za četvrto i peto mesto.
A dok sve te silne borbe budu trajale, Srbija će spokojno moći da se sprema za najveće takmičenje koje postoji u sportu, bilo kom sportu.
Dakle, Srbija je imala veoma uspešnu godinu. Zapravo, striktno govoreći, to nije najpreciznije rečeno. Uspeh u fudbalu može da se tako nazove u pravom smislu jedino ako je održiv, ako traje i ako generiše nove uspehe. Sve ostalo je blesak ili već ma koji izraz vam bio draži.
Srbija je već bila ovde, ali održivi uspeh je izostao. Da nije, ne bismo sada bili toliko oduševljeni, jer sve ovo ne bi bilo toliko neobično. Srbija je imala evropskog i svetskog šampiona u mlađim selekcijama pa od toga, suštinski, nije izvukla previše. Svakako nije izvukla dovoljno.
Nemačka pre Drugog svetskog rata nije bila sila. Onda je bila devastirana u tom ratu, osramoćena, parija među nacijama. Ali ispravan pristup im je doneo trijumf protiv sasvim bukvalno nepobedivog mađarskog tima u finalu Mundijala 1954. godine. Studije su pisane kako je upravo ovaj uspeh pomogao naciji da se uzdigne iznova. Uspeh, kažemo, jer je na njemu građeno sve ono što nemački fudbal danas čini jednim od najboljih i najprogresivnijih na svetu.
Sve ovo čini da rekapitulacija 2021. godine može jedino da bude shvaćena kao priprema za 2022. godinu, pa i svaku narednu.
Jer bilo bi lepo, zar ne, konačno, shodno našim mogućnostima, koje nisu male, biti istinski uspešan u fudbalu…
